ЗАВРШНО ВЕЧЕ 44. ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА - 25. МАЈ 2007.

Овогодишње 44. Дисово пролеће остаће упамћено као једно од посећенијих и, према признањима других, успелијих у својој дугој историји. Остаће, нажалост, упамћено и по немилом догађају да лауреат Дисове награде, Милан Ђорђевић, није могао да присуствује завршној вечери и додели награде, због тешке саобраћајне несреће која му се раније десила. Ипак, уместо њега награду је примила и окупљенима се обратила његова ћерка Јелена, која је прочитала дирљиву беседу Милана Ђорђевића.

У Позајмном одељењу Градске библиотеке у Чачку прво је отворена изложба посвећена Милану Ђорђевићу у 19,30 часова. Веома посећену изложбу ауторке Оливере Недељковић, библиотекарке Градске библиотеке, отворила је песникиња Радмила Лазић. Након тога је у 20 часова почело књижевно вече, са богатим програмом у којем су учествовали: књижевни критичари Богдан А. Поповић, Гојко Божовић и Ален Бешић, ученице клавира музичке школе у Чачку Ана Ћубрк и Теодора Петровић, драмски уметник Тихомир Станић. Дисову плакету Јелени Ђорђевић уручила је Даница Оташевић, директорка библиотеке у Чачку, док је новчани део награде уручио Велимир Станојевић, председник Општине Чачак.

Беседа Милана Ђорђевића, лаурета 44. Дисовог пролећа

            Поштоване госпође, поштована господо, драги Чачани, пријатељи, песници, љубитељи поезије Владислава Петковића Диса и мени драгог и лепог Чачка, поздрављам вас и пуно вам се извињавам што нисам дошао да лично присуствујем овој свечаности. Наиме, у јануару месецу ове године готово сам погинуо када ме је ударио ауто на пешачком прелазу улице у Београду. Захваљујући пријатељима, породици и, наравно, лекарима, спасен сам од смрти, али од тада се полако опорављам. О томе на својеврстан начин сведоче моји стихови из „Болничких записа“. Рецимо, песма: „Кћерке“:
„И да сам са тобом свемоћна госпођо смрти отишао
остао бих у својим кћеркама.
Истраживао бих овај свет њиховим очима,
мирисао га њиховим ноздрвама
и опипавао га њиховим прстима.
Ходао бих њиховим ногама
чудећи се откривао много тога радосног
а мени непознатог.
Ето, свемоћна госпођо смрти,
и да сте ме одвели ипак бих вас победио.
У својим кћеркама наставио бих да се радујем“.

И у овој данашњој ситуацији читам песме Владислава Петковића Диса. У тим песмама налазим речи које одговарају мом садашњем стању. Стању човека који је наглув, који једва говори и не хода, а боле га свеже ране.
У Дисовој песми „Јутарња идила“ постоје стихови:
„Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости,
Мада то је давно било“.

            То показује прави смисао поезије. Она често на дубљи начин открива нешто што је очигледно. Ови и Дисови стихови из песме „Распадање“:
„Путем стварања не креће се снага,
Дух неће више да види и сања.
Остала само чула нага и
задах труо спорог распадања“.

            У повременим мојим тренуцима безнађа идентификујем своје данашње егзистенцијално стање са овим Дисовим мрачним стиховима.
Још је Миодраг Павловић поредио значење многих Дисових песама са казивањем егзистенцијалиста уопште. Он је Диса одређивао као мрачног песника који тоне у безнађе, али и открива тамну страну људског постојања. Али у прелепој и можда најбољој својој песми „Можда спава“ Дис није само песимиста. Кроз лепоту музике стихова ове песме показивао је да су нада и спас у лепоти. И у овој песми и у завршним стиховима:
„Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена њена лепота“.
Ови стихови, чак и мени данас, тренутно без слуха, умећа говора и ходања, мени који сам избегао смрт, дају наду, можда наивну наду, али наду да постојање лепоте и поред свега  може помоћи човеку. А лепоту често открива управо поезија чији смо ми љубитељи и ствараоци.
Поштовани, захваљујем вам на дивној награди Владислав Петковић Дис и све вас топло поздрављам.