2009  |  2008  |  2007  |  2006

25. децембар 2007.

Алберто Мангел, Историја читања, Светови, 2005.

            Нека се други поносе оним што су написали, ја се поносим оним што сам прочитао – записао је Хорхе Луис Борхес. На почетку века у коме се већ сада, захваљујући вртоглавој брзини технолошког напретка, број упорних писаца приближава броју преданих и даровитих читалаца, ово признање једног од најутицајнијих књижевника с правом као да добија призвуке прекора.
Надахнуто написана Историја читања Алберта Мангела намењена је оним другачијим, малобројним читаоцима, који се, далеко од вреве света, на неком сеновитом месту, још увек препуштају бескрајном уживању у тексту.
            Бавећи се различитим аспектима читања, Мангел, који је у младости многа поподнева провео управо наглас читајући ослепелом Борхесу, написао је исцрпну студију, засновану на свеобухватном сагледавању овог феномена кроз време и простор, у контексту различитих друштвених околности и разнородних култура. Повест читања – у исти мах и прича о човековом успону и убедљива евокација страсних тренутака потпуног слома древних цивилизација. Ишчитавајући је, разумевамо свевремену опсесију кратковеке руке да остави траг и обнављамо данас потпуно ишчилели доживљај читања као истинске повлашћености. Међу једним корицама испричана је прича о нади и слободи, али и о страху, о знању, надахнућу и чаролији, али и о беспомоћности, о библиотекама и ризницама, али и о цензури и ломачама, о библиофилији, али и о библиоманији, о историји књижевности, потребама, ритуалима, укусу и књижевној моди, али и слутњи све ближег краја читаве Гутенбергове галаксије.
            Иако у поглављима Мангелове књиге затиче Марију Магдалену, Аристотела, Вергилија, Калимаха, Паолу и Франческа, Дон Кихота, Чарлса Дикенса, Волта Витмена, Колет, Силвију Плат и друге славне, стварне и имагинарне, читаоце удубљене у своје штиво, данашњи љубитељ књига на њиховим лицима лако препознаје властиту судбину. Јер редове ове историје у највећој мери и исписали су управо такви анонимни усамљеници, занесењаци заувек заробљени међу непрегледним редовима урушених библиотека, бескућници који су без гриже савести одбројали и последњи новчић да би жељени примерак купили од путујућег трговца, служавке које су у оставама крадом срицале стихове из позајмљене песмарице, сви пред којима се, једна за другом, отварају виртуелне странице... 

                                                            Оливера Недељковић

18. децембар 2007.

Дневник друге зиме, Срђан Ваљаревић, Самиздат Б92, 2006.

            Срђан Ваљаревић рођен је у Београду 1967. године. До сада је објавио романе „Лист на корици хлеба“ (1990), „Људи за столом“ (1994), књиге поезије „Џо Фрејзер и 49 песама“ (1992) и „Џо Фрејзер и 49 + 24 песама“ (1996). Његов „Зимски дневник“, објављен 1995, до данас је задржао статус култног романа 90-их година прошлог века, а након десет година, аутор је описујући зиму 2004/2005. написао наставак

                                                Марија Радуловић

11. децембар 2007.

Карлос Луис Сафон, Сенке ветра,Чаробна књига, 2005.

            Након што је писао књиге за омладину и за тај рад добио више награда и признања, шпански писац Карлос Руис Сафон прави радикални заокрет књигом Сенка ветра, којом се одмах наметнуо као један од најперспективнијих писаца данашњице. Финалиста престижне награде Фернандо Лара, фантастично дочекан и од публике и од критике, роман Сенка ветра постаје литерарни феномен у Европи и Америци. Овај роман је преведен на преко двадесет језика, а у Шпанији је  најчитанији роман у последњих неколико деценија.
            Након смрти мајке, Данијел, син трговца антикварним књигама, утеху проналази у мистериозној књизи извесног Хулијана Караша. Читајући Карашов роман он схвата да је књига огледало у којем можемо да пронађемо само оно што већ носимо у себи, да је читање интимни ритуал у који уносимо осећања и душу, а да су та добра сваким даном све ређа. Одушевљен прочитаном књигом, у којој се главни лик прогоњен сећањем на неостварену љубав бори да поврати изгубљено детињство и младост, Данијел покушава да пронађе друге наслове истог аутора. Временом сазнаје да неко систематски уништава све књиге које је Караш написао и да он можда поседује последњи примерак Карашових књига. Међутим, Данијел наставља са својом потрагом и не слутећи да ће открити једну од најмрачнијих тајни Барселоне у којој се преплићу приче о забрањениј љубави, лудилу и убиству.
            Мало ствари тако обележи читаоца као прва књига која заиста нађе себи пут до његовог срца. Оне прве слике, одјек речи за које верујемо да смо их оставили за собом, прате нас целог живота и вајају палату у нашем памћењу којој ћемо се – није важно колико књига прочитамо, колико светова откријемо и колико научимо или заборавимо – вратити. За десетогодишњег Данијела то је био роман Хулијана Караша, а роман Сенка ветра је књига којој ћете се увек враћати.

Б. Мијаиловић

4. децембар 2007.

Рашко Јовичић, Радне верзије, Чачанске новине, 2007. 

            Рашко Јовичић (1964-2004), „човек који је дисао и издахнуо рокенрол“, како га описују његови најближи пријатељи, фронтмен рок групе „За једну ноћ“, једног од најуспешнијих и најутицајних чачанских рок бендова свих времена, одавно је заслужио ову књигу. Јер Рашко Јовичић је на првом месту песник.
            Чачак је изнедрио многе значајне песнике у историји српске књижевности. Од Диса, преко Стевана Луковића и Данице Марковић, па до Бранка В. Радичевића и Александра Ристовића, тече непрекинути низ врхунских завичајних песника. Том низу треба придодати и овог необичног Дисовог следбеника и песника рокенрола.
            „Мала антологија песама Рашка Јовичића“, како су ову збирку назвали њени приређивачи на челу са Иваном Пајић, доноси одабир песама из његових радних свезака (отуда и назив збирке). Ту су многе познате песме које су биле преточене у рок нумере (попут култне „Меланхолије“ или „Оженићу Циганку“, „Дође ми да одем, свете“, „Краљ лажова“, „Кројач веселих одела“, „Лимун вотка“, „Долазе птице“...), али и велики број осталих његових песама (укупно, да ли према годинама његовог живота, 40 песама).
            Огромним трудом издавача, уз збирку је штампан и својеврстан први албум групе „За једну ноћ“, на коме се нашло 17 сачуваних студијских и концертних снимака овог сада већ легендарног чачанског бенда.
            Рецензент збирке, Бора Ђорђевић, још једно значајно завичајно име и, такође, велики песник рокенрола, о овој књизи написао је следеће: „Док сам читао песме Рашка Јовичића у мени су се смењивали радост и туга. Био сам срећан што сам упознао песме изузетног песника. Хипици и Шулићи увеоци могу да уђу у сваку антологију. Рашко беспрекорно влада слободним стихом (невероватне слике) и изненађује познавањем заната. Велика је неправда што више није међу нама“.
            Свако онај ко себе сматра Чачанином, љубитељем поезије и рокенрола не сме да пропусти ову књигу. То је један од најлепших културних догађаја који нам се десио у нашем граду у овој години. 

                                                            Бошко Обрадовић

27. новембар 2007.

Елизабет М. Рис, Венчање, Еволута, 2006.

            Писац је господар речи, сликар господар боја; заједно теже да забележе догађај, обликују стварност, овековече тренутак.
            Библиотека Сусрети с уметношћу издавачке куће Еволута кроз узбудљиве приче подсећа читаоце на познате и утицајне сликаре давних времена, попут Леонарда, Гогена, Фриде Кало... Роман Венчање оживљава дело фламанског сликара Јана ван Ајка (15. век), кога су често називали „оцем“ уља на платну и чија се генијалност нарочито огледа у избору тема његових слика.
            И сама сликар, предавач уља на платну, Елизабет М. Рис, аутор романа Венчање, пише измишљену причу о стварној, врло знаменитој, али крајње тајанственој слици Јана ван Ајка – Ђовани Арнолфини и његова невеста (1434, Лондон, Национална галерија).
            Мајстор Ван Ајк слика испред једне широке дрвене даске. Оно што се дешава у његовој радионици није дело чаробњака, већ уметника, занатлија, помоћника, који здушно раде. На његовој слици су господин Арнолфини и његова невеста, у причи млада Ђована Ћенами, ћерка веома утицајног и цењеног трговца финим текстилом. Ђована се при првој посети војводској палати заљубљује у Анђела Грималдија, певача једне забавне трупе, који ради код чувеног сликара Ван Ајка. Изненадно банкротство прети породици Ћенами. Даљу судбину младе Ђоване одређују строги патријархални односи и налажу јој да испоштује очеву вољу удајом за богатог човека, унапред одређеног, и тиме донесе спас својој породици. Ђована, ипак, покушава да следи вољу свога срца ...
            Љубав је чудесна ствар. Може да вас уништи као разорна ватра, или може да се прими полако, на начин на који жир, током времена, израста из маленог плода у снажни храст.
Поред слике Ђованија Арнолфинија и његове невесте по којој је написан роман Венчање, књига доноси и друга Ван Ајкова остварења која су обележила његово стваралаштво, као и  његову биографију.

                                                            Наташа Поповић

20. новембар 2007.

Дојна Галић Бар, Ана Ли, Дерета, 2007.           

            Ове недеље препоручујемо нову књигу америчке списатељице српског порекла Дојне Галић Бар. У питању је њен четврти роман под насловом „Ана Ли“, који се недавно појавио у издању Графичког атељеа „Дерета“ из Београда.
            Дојна Галић Бар рођена је у Букурешту где је њен отац службовао уочи Другог светског рата. Завршила је Медицински факултет на Универзитету у Београду, а специјализовала психијатрију у Паризу и Чикагу. Заједно са својим супругом, америчким сенатором Вилијамом Баром, основала је три специјалистичке болнице у САД. Била је прва жена директор велике, модерне, приватне психијатријске болнице за децу и одрасле у Чикагу. Предавач на Универзитету Илионоис, стручни сарадник бројних часописа и телевизијских емисија, др Галић Бар и данас води активну приватну праксу у Џолијету (Илионоис, САД), кроз коју је, користећи њене професионалне услуге, прошло на хиљаде ратом траумираних избеглица из бивше Југославије. Позната је посебно као стручњак психијатрије за децу, у коју је унела новине у терапији – коришћење уметности у разумевању и третирању проблема.
             Школована пијанисткиња, пасионирани сликар, Дојна Галић Бар последњих година је написала три значајна историјско-породична романа-хронике (објављена и на српском и на енглеском језику): „Анђели без лица“ (2004), „Плави голуб“ (2005) и „Звона и ветар“ (2006). За најновији роман „Ана Ли“, који осваја једну потпуно нову тематику и стилски израз, Дојна Галић Бар добила је највише признање Академије Иво Андрић за животно дело. Награђена је и јубиларном медаљом поводом 100-годишњице Удружења књижевника Србије 2006. године, која се додељује ствараоцима од националног значаја.
            „Ана Ли“ је потресна психолошка студија и историјска повест о једној од првих и највећих америчких месијанских секти – шејкера, коју је предводила прва жена која се прогласила за Месију – Ана Ли. Пратимо њихов долазак из Енглеске у Америку, почетке, успон, ширење и пад ове моћне секте, која је стварана паралелно са америчком државом и која је извршила огроман утицај на све поре друштва. Ауторкина професионална пракса омогућава јој прављење истанчаног портрета вође секте и њених верника.
            Књига какву ни у тематском ни у изражајном смислу нема савремена српска књижевност и још један доказ великог богатства којим располаже српска књижевност у расејању, која нам се овде представља кроз једно од својих првих књижевних пера.  

                                                Бошко Обрадовић

13. новембар 2007.

Роберто Болањо, Чиле ноћу, Лагуна, 2007.

            Јесам ли ја остарели младић? Да ли је истина, ужасна истина, да сам ја остарели младић који виче а да га нико не чује? И да је остарели младић у ствари ја? И онда, пред мојим очима, вртоглавом брзином, светлуцајући, промичу лица којима сам се дивио, лица која сам волео, мрзео, завидео им, лица која сам презирао. Лица која сам заштитио, која сам напао, лица од којих сам се одбранио, лица која сам узалуд тражио.

            Ово је кратак одломак из, на одређен начин гледано, аутобиографског романа познатог чилеанског писца Роберта Болања који је објављен само три године пре његове смрти. Овај роман на јединствен начин евоцира на језив период Пиночеове диктатуре који је као тамна мрља урезан у колективну свест Чилеанаца до данашњег дана. Сам писац је био левичар и заточеник у време тираније која ће бити упамћена по масовним егзекуцијама и чији спроводиоци никад нису затражили опроштај. Главни јунак и приповедач овог романа је католички свештеник Себастијан Урутија Лакроа коме је Болањо нимало случајно дао псеудоним Х. Ибакаче. Болањо нам је тиме оставио кључ да се разуме један, тако рећи, синтетички лик, психолошки профил створен на бази две личности од којих је једна стварно постојала, док је друга плод фикције. Главни лик романа умире, или барем мисли да умире, а на самрти жели да растерети своју савест што кроз исповедну форму роману даје снагу аутентичности и веродостојности из које говори и мрачни реализам пишчеве личне повести. Писац посебним језиком говори о социјалној клими чилеанског друштва, подељености на латифундисте и сиротињу индијанског порекла, архаичне елементе наслеђене још из доба шпанске колонијалне власти. Писац кроз исповест свог јунака говори о лицемерју Римокатоличке цркве, помињући и организацију Opus Dei, такође не оклева да спомене и директну, шта више злочиначку умешаност Никсонове администрације у дешавањима 1973. године. Писац као и његов алтерего у лику Х. Ибакачеа пати, али не осуђује. Ако осуда постоји, писац је сам себи изриче као сведоку.
            У роману се помињу нобеловац Пабло Неруда и немачки писац, херој Првог светског рата Ернст Јингер, који је представљен у униформи официра Wehrmachta. Писац тиме жели да покаже везу између доласка европске књижевности која је потисла локални традиционализам у чилеанској књижевности и идеја фашизма и тоталитаризма које су експлодирале свом силином кроз деловање војне хунте. Писац сматра да је Чиле пример синхроног ширења културе и политике. Врхунац романа представља дијалог свештеника Себастијана и самог диктатора Аугуста Пиночеа коме је држао часове марксизма. Мада писац отворено сматра да трагедија ствара књижевност, са друге стране не затвара могућност да је дух једног простора, једног града и народа јачи од свих недаћа. За писца је његов град увек био препознатљив кроз ваздух Чилеа у тренутку док носи у себи есенцију смркавања.
          „Чиле ноћу” је преведен на многе светске језике, а Times Literary Supplement га је сврстао у десет најбољих књига 2003. године. 

                                                Мирко Дрманац

6. новембар 2007.

Мића Миловановић, Молитва за оца Прохора,
Центар за културу, спорт и туризам „Драгачево“, Гуча, 2007. 

            За ову недељу препоручујемо књигу „Молитва за оца Прохора“, најновије прозно остварење Милутина Миће Миловановића, нашег суграђанина, чије је  поетско и прозно стваралаштво (а ово је његова осма књига) понело више признања.
            Човек чија је животна прича пред нама свет је угледао 1897. године у једном драгачевском селу, у кући Варагића, крштен именом Јован, а напустио га 1992. године као монах-отац Прохор. Иако је 95 земаљских година изнео на својим плећима, у једном делу своје исповести каже: „...Јер, све што је људско, то је ништавно и пролазно, свачији век пролетеће као облак преко небеса“.
            Прве поуке о писмености добио је Јован у време Мајског преврата и доласка на престо Петра Карађорђевића. Када је почео „Велики рат“ нашао се међу часним српским домаћинима који преко ноћи, од земљоделаца, храбри борци за Србију постадоше. На жалост, мрачне немани, које Србију у поприште зла и патње претворише, код Призрена заробише пук у коме се Јован налазио. Вртлог несреће понео га је даље, до логора у Варни, где су други мучитељи чекали. Са крстом Огњене Марије на скоро мртвом телу, и речима молитве на уснама, нађе се, три године касније, на свом кућном прагу. У тешком, поратном времену, када храбри борци на чијим је бајонетима слобода у Србију стигла сада као инвалиди просе, отац Јован се нађе да, ако не хлебом, а оно благом  и богоугодном речју нахрани и помогне нејакима.
            Таман се старе ране залечише, али и многе нове отворише, а јаук, глад и смрт поново походише Србију. Поче Други светски рат, и поново се небо огреја на пламену српских кућа, а реке надођоше од крви. И поново отац Јован сву своју физичку снагу и духовну моћ супротстави мржњи и моћном туђинском оружју, да би своје комшије на кућном прагу бранио. Освитао би на згариштима српских кућа, а ноћу, када Србе сахрањују, шапатом заупокојене молитве изговарао. Где заноћи, зору не дочека. Тако је у манастиру Свете Тројице, Гојка Стојчевића, садашњег Патријарха, упознао. Опет чудо, непозната сила, помогла је да страхоте Бањичког логора нејаким телом и челичном вољом преживи, и својом руком га провела кроз пакао Матхаузена, где су многи Срби, уз његове, једва чујне молитве, душу испустили. После овог стратишта – опет искушење, да оде у Ашах, аустријски логор, где је његов отац 1916. умро. И таман кад је изгледало да ће коначно стићи кући, и у миру живети, неки њему непознати Срби забранише да молитве страдалима чита, а дочека га претња и доушнички шапат. Било му је суђено да све преживи, да би нова српска страдања дочекао.
            Када затвори прочитану књигу, читалац осећа да је суза за оцем Прохором и свим српским мукама олакшала душу, а отежалу мисао осветлила надом. 

                                                                                 Дубравка Илић

30. октобар 2007.

Нобелова награда за књижевност за 2007. годину

            Дорис Лесинг, једна од најзначајнијих британских књижевница друге половине двадесетог столећа, овогодишња је добитница Нобелове награде за књижевност. У својим књигама обухвата неке од најбитнијих друштвених проблема претходног века – од расизма и феминизма, до породице и појединца у савременом друштву, те није изненађе што јој Нобелов комитет у Стокхолму додељује ову најпрестижнију књижевну награду у свету уз коју иде и милион и по долара. Лауреатима Нобелове награде признања ће бити уручена 10. децембра, на дан смрти Алфреда Нобела (1833 - 1896).

            Тако је Лесингова међу значајним фаворитима (Филип Рот, Харуки Мураками, Амос Оз, невидљиви Томас Пинчон...) постала прва британска списатељица, једанаеста књижевница-лауреаткиња, тридесет четврта жена добитник ове награде. Такође,  најстарија је добитница Нобелове награде која се додељује од 1901. године.

            Рођена је као Дорис Меј Тејлор (22. октобар 1919) у викторијанској породици у Керманшаху, престоници истоимене персијске провинције, на западу данашњег Ирана. Одраста у Јужној Родезији (данашњи Зимбабве) где проводи детињство, а срећу тражи по забаченим колонијама. Њени родитељи су ту купили много земље, јер су  покушавали да буду фармери, али, с обзиром да јој је отац остао инвалид у Првом светском рату, није им ишло. Школу напушта у тринаестој години. Почиње да ради, најпре као дадиља, затим стенограф, секретарица, чистачица, болничарка... Читајући политичке памфлете, али и из велике љубави према мајци, почиње  да пише у седамнаестој години.

            Два брака, троје деце  и два развода обележили су њен породични живот. Носи презиме свог другог мужа који ће много година после њиховог заједничког живота постати  амбасадор Источне Немачке у Уганди. Одбила је две краљевске титуле за друштвене заслуге (1977. и 1993), али је прихватила титулу почасног пратиоца британске круне (2000).

            Одбацује традиционалну улогу жене у друштву и флертује са комунистичким покретом. Већ први роман Трава пева (1950), потресно сведочанство о расизму и дискриминацији, објављен само годину дана после доласка у Лондон, открива њен велики књижевни таленат који ће јој утрти животни пут и донети светску славу. Своје одрастање  у Јужној Африци описаће и у пенталогији  Деца насиља (1952/1969).

            Објављивањем аутобиографског романа Златна бележница (1962) стиче међународну популарност. Критичари почињу да је идентификују као водећег феминистичког писца. Следе романи Упутства за силазак у пакао (1971) и Лето пре смркавања (1973).

            Реалистичком писању Лесингова се враћа у романима Дневник доброг комшије (1983) и Кад би стари могли да... (1984), објављеним под псеудонимом Џејн Сомерс. Када је откривен идентитет писца, занимање за ове књиге је нагло порасло. Годину дана касније (1985) публикује роман Добри терористи, о жени с идеалима која се прикључује терористичкој организацији.

            Контроверзни роман Пето дете (1988) у  Великој Британији подиже велику прашину, јер се бави психологијом отуђености  у затвореној друштвеној средини и доводи у питање основне друштвене вредности, тј. породицу. Радња се дешава после покрета Деца цвећа у Британији. Породични живот може да буде хорор, или то јесте: „ ... Харијет и Дејвид Ловат остварују свој сан да имају кућу, роде четворо деце и воде срећан породични живот. Али, када Харијет затрудни по пети пут, она инстиктивно зна да је ова беба другачија... Њен страх још више расте после порођаја, када буде суочена са тамним потконтинентом из историје људске расе, против кога не уме да се бори...”, забележено је на полеђини књиге. Пето дете је једини роман преведен са енглеског на српски језик, у преводу Тање Славнић. Објавила га је  зрењанинска Агора 2004. године (136 стр), као 3. књигу  у Библиотеци Агора, чији је уредник Ненад Шапоња.

            Наставак ове књиге Бен у свету је изашао 2000. уз векики публицитет, а ове године објављује роман Пукотина.

            Нобелова награда јој је додељена за целокупно стваралаштво, између осталог, због „епског наративног дара о женском искуству, који са скептицизмом, страшћу и визионарском снагом посматра ову располућену цивилизацију”.

                                                                        Милица Баковић

23. октобар 2007.

Доброслав М. Ружић, По Црној Гори, Подгорица 2007.

            Доброслав Ружић (1854-1918) у своје доба био је запажена личност у Србији, али и шире на Балкану. Некадашњи професор, писац, библиотекар, народни посланик, државни саветник и министар, од скромних корена из Негришора у Драгачеву и Чачка, стигао је до највећих висина што је појединац у то време вероватно могао да оствари. Данас је ова личност у великој мери непозната домаћој јавности, иако Доброслав Ружић припада плејади бриљантних умова Србије 19. века, који су се образовали на најпрестижнијим европским универзитетима, да би по окончању студија своју професионалну и политичку каријеру настављали у отаџбини.

            Књига "По Црној Гори" (приредио и предговор написао Слободан Радовић) представља путопис, односно записе са путовања Ружића у Црну Гору 1892. године, у тренутку када је он члан Народне скупштине из редова Радикалне странке. Иако је Ружић оставио у записима да је циљ тог путовања био да упозна народ и крајеве Црне Горе, тадашња аустроугарска штампа је са интересовањем пропратила његов пут, обележивши га као политичко-шпијунско путешествије, јер се знало да Доброслав Ружић важи у Београду за противника владајуће династије Обреновић, а у то време на Цетињу се налазио Петар Карађорђевић, зет кнеза Николе Петровића.

            Права вредност овог дела лежи у прецизним и јасним описима и коментарима аутора о људима које је сретао и пределима које је видео. Путовање у Црну Гору 1892. године водило је заобилазним путем из Београда, преко Ријеке и Котора, одакле се Ружић упутио на Цетиње. Током боравка у Црној Гори, поред поменутих места, Ружић је посетио Подгорицу, Медун, Скадар. Мало ремек дело представљају портрети важних личности које је срео: неповерљиви кнез Никола, који је будно пратио преко својих људи сваки корак Ружића; Петар Карађорђевић, кнежев зет, који је на Цетињу практично живео у изолацији; војвода Марко Миљанов, у немилости код кнеза Николе, итд. Кроз описе сусрета и разговора са њима, као и са другим личностима, све до простог народа, упознајемо се са тадашњом друштвеном атмосфером у маленој Црној Гори, њеним обичајима, културом и географијом, који су, у сваком случају, за тадашњег образованог човека из Србије представљали напора вредан подухват.

Богдан Трифуновић

16. октобар 2007.

Брус Четвин, Уц, Магнет 2007.

            Необичан и збуњујући наслов, великог енглеског путописца и романсијера, Бруса Четвина (1940-1989), говори нам о човеку, чије је име Уц, и који се цео свој живот страствено бавио скупљањем највреднијих фигурица, од најскупљег и најфинијег порцелана. У Прагу, 1967, годину дана пред упад совјетских тенкова, живи повучено и под сталном присмотром комунистичке власти, чудак, који у кући има збирку вредну око милион долара и коме ни на крај памети није продаја порцеланских фигурица, а још мање поклањање истих Музеју.
            До овог необичног човека, који представља пандан пруском цару Рудолфу, по страственом скупљању мајсенских фигурица, и збирци коју поседује, долази енглески истраживач. Младић, који је у ствари, алтер его самог аутора, проводи само једно поподне са Уцом и тако сазнаје многе интимне детаље из његовог живота, као и узроке и размере страсти која га већ деценијама обузима. Нераскидиво се везавши за Уца, преко његове приче, аутор се 20 година касније враћа у Праг да открије шта се са Уцовом збирком десило после његове смрти, и да открије колико се Чехословачка променила после несрећног "Прашког пролећа" 1968.
             Ово је прича о једној тужној судбини која за собом повлачи још много страдања и жртвовања људи, блиских овом колекционару, о слепој заљубљености, и оданости уметности, и вишим духовним циљевима. Такође, у центру збивања су приказане и тоталитарне мере власти комунистичке Чешке, и сав механизам шпијунаже, уцена и праћења човека који је живео само за своју страст. Четвин нас кроз ову причу води топлим, нежним и надасве дирљивим описима једног лика и времена у коме је живео. Читаоци ће имати прилику да сазнају колику цену плаћа човек, који се против репресије бори на свој начин, мудро и без скривања, високо изнад духовне беде и тоталитарног мрака у коме се држава налази.

                                                Душица Косић

9. октобар 2007.

Антологија кинеске лирике, приредио и превео Милош Црњански, Градац, 2004. 

Сићушне биљке од белих, жутих и румених каменова, мали мајмунчићи, изрезани од најтврђег камена, расцветани скиптри мандарина од седефа, и слова, нарочито та чудна, сићушна слова на свили, боље од свих научних расправа, тумачила су ми смисао тих књига и садржаја, који се распадају у ваздуху.
            А над свим тим, међу црним лаковима, зеленкастим седефима, позлаћеним тицама, сребрним шумама, превијали се бели мостови у видик, над којима је било неко провидно небо, а под њима непомичне плаве воде и мир.
            То је требало превести.
            Јер су нестале све тешкоће, и остале просте и вечне речи, опште и лако преводиве, као: цвет, сласт, туга, вода, смрт, облак. И што је требало превести беше лако разумљиво и јасно: пролеће, самоћа, обронци далеких планина и мирно небо.

            Овако о сталном настојању књижевног преводиоца  да повеже различита искуства и културе удаљене у простору и времену, сведочи на крају поговора својој Антологији кинеске лирике Милош Црњански у Паризу 1920. године. Објављујући овај избор као засебно издање под препознатљивим знаком библиотеке Алеф, Градац је још једном потврдио високе уредничке критеријуме Бранка Кукића и дугогодишњу наклоњеност овог издавача читаоцу јасних духовних опредељења, разнородних интересовања, богате имагинације и знатног читалачког искуства.
             Иако није приређена према изворним, већ према преведеним текстовима  које је Црњански ишчитавао по европским библиотекама проналазећи у њима и властито надахнуће, наши истакнути синолози ову танушну књигу, први рад ове врсте код нас, и данас сматрају узоритом. Изузетан стваралачки допринос у преводилачком посредовању једног од највећих песника српског језика, омогућава овдашњем савременом читаоцу истинско уживање у непролазној дубини и лепоти кинеске поезије од Лао Цеа и његових претходника до песника деветнаестог века.
            Захваљујући истинском мајсторству у сажимању значења, богатој сликовитости и тематској свеобухватности текстова, скоро у свакој од  песама из ове антологије можемо назрети, као на води, и властити лик. Кад се то деси, вековима након што су неки од ових стихова о губитку, страху, сети, љубави, болу, очају и заносу настајали, изненада нас обузима осећање блиско ономе које Милош Црњански описује, верујући како је на овом расточеном свету, ипак,  све у вези и да се на далеким острвима догађа оно што смо, можда, ми учинили.  Нема ничег што нас јаче од тог дрхтаја може уверити да, осим општих и на све језике преводивих речи, свевремено остаје и оно што је, упркос непрестаним покушајима, ипак, неизрециво. 

                                     Оливера Недељковић

2. октобар 2007.

Харуки Мураками, Норвешка шума, Геопоетика, 2007.

            Харуки Мураками је један од најпознатијих савремених светских писаца, чија дела већ годинама у Јапану имају милионске тираже, а преведена су на више од тридесет језика. Аутор романа „Слушај песму ветра“, „Авантура око овце“, „Норвешка шума“, „Играј, Играј, Играј“, „Јужно од границе, западно од Сунца“, „Спутник љубави“, „Кафка на обали“, „Токијске мистерије“, као и више збирки приповедака и неколико књига које не припадају жанру фикције, рођен је у Кјоту 1949. године. Упркос томе што су му родитељи били професори јапанске књижевности и што је одрастао у породици која је генерацијама уназад неговала традиционалне јапанске вредности, још у раној младости Мураками је био окренут западној култури, посебно музици и књижевности англосаксонских земаља. Добитник је више престижних награда, након вишегодишњих периода проведених у Америци и Европи сада живи у Јапану, а ангажован је и као гостујући професор на Универзитету Пристон у САД.
            Роман „Норвешка шума“ је најпознатији Муракамијев роман,  који је само у Јапану продат у четири милиона примерака, а многи критичари овај роман сматрају јапанским еквивалентом култног Селинџеровог романа „Ловац у житу“. Приповедајући о необичној љубави између Ватанабе и Наоко, јапанских студената који су крајем шездесетих година прошлог века у Токију учествовали у протестима против домаћег режима, Мураками нам заправо приповеда о апсурдности  и усамљености која прати модеран живот. Ни овога пута љубав није могла да одоли бруталним ударцима стварности. Неприлагођеност и отуђеност Наоко одводи у смрт, док Ватанаба покушава да заборави прошлост и пронађе нове одговоре на нека стара питања. Муракамијева проза нас поново одводи у свет маште, мешања реалног и фантастичног, у свет симбола, наговештаја, али и снажних, граничних животних ситуација.
            Мураками себе назива реалистом, али наглашава да је и његов реализам измештен из колосека свакодневног и очекиваног. Мада су његове приче приповедане мирно и сабрано, мада су ликови који их казују ексцентрични али никако и непоуздани, оне се увек завршавају самозаборавом, ишчезнућем или страхом који  немају рационалан узрок ни логичан разлог.

                                                                                    Б. Мијаиловић

25. септембар 2007.

Едвард Лаго, Зови ме Бруклин, Дерета, 2007.

            „Зови ме Бруклин“ је први роман Едварда Лага (1954), доктора књижевности са Њујоршког универзитета и књижевног критичара. Лагов роман је награђен више пута престижним, некомерцијалним наградама, међу којима се издвајају „Надалова“, иначе најстарија књижевна награда у Шпанији, награда града Барселоне, награда критике „Лара фондације“, као и национална награда критике. „Ел Мундо“ га је прогласио најбољим шпанским романом у 2006. години. Роман је преведен на више од десет језика.

            „Зови ме Бруклин“ је пре свега роман о вештини писања. Два различита приповедача из две различите перспективе, као и аутор који посредује са читаоцем, стварају читав један наративни универзум. Структура романа има много нивоа, па очекује активног читаоца и доста пажње.

            Основу сижеа чине три приче. Прва прича је о пријатељству између Гала и Нестора, односно о томе како млади писац Нестор завршава роман старијег (Гала) после његове смрти и из мноштва грађе коју је Гал оставио за собом ствара књижевно дело. Друга прича је о љубави између Гала и Нађе Орлове и она чини један од основних елемената романа, а трећа прича је о Галовом пореклу и бави се проблемом идентитета.

            Аутор је показао склоност ка истраживању форме романа. Промене места и времена радње, као и наратора и форме приповедања су приметне на готово свакој страници, што роман чини свежим, али и захтевним. Епизоде и ликови су бројни, међу којима се издваја Бруклин, који је као један од централних Лагових ликова представљен и географски и историјски кроз више анегдота. Тако аутор улази у све аспекте егзистенције истражујући границе између реалног живота и писања.

            Моћ писане речи је за сваког књижевника неприкосновена, па није ни чудо што Лагов роман садржи бројне, веома конкретне омаже великим књижевницима, од Сервантеса до Џојса.

            „Зови ме Бруклин“ је дело које садржи кључеве наше личности, које нас на интересантан начин дефинише и које сажима наш начин разумевања живота и нашег естетског и духовног света.

                                                Марија Радуловић

18. септембар 2007.

Дон ДеЛило, Боди артист, Геопоетика, 2005.

            Седела је и испијала остатак чаја и размишљала о оном о чему је размишљала, о траговима сећања... , о ... невидљивом тренутку једног нормалног јутра које постаје сумануто... до те мере људски и рутински да не можеш чак ни да застанеш да нешто приметиш, осим... свакодневице.

Bodi artist, кратак роман америчког аутора Дона ДеЛила, саздан од испрекиданих тренутака из живота и времена, задире дубоко у суштину људске перцепције, љубави и идентитета. Претпоставља се да време пролази и да се свет догађа, одмотава се у тренутке...

Затечена изненадном променом уобичајеног, устаљеног у свом времену, уметница Лорен Хартке, чији рад пркоси ограничењима тела, одлучује да живи у изнајмљеној кући далеко од света али не и времена. У кући среће човека, упознатог до најфинијих и најситнијих детаља са њеним приватним животом, њеном бојом гласа, гестовима... Његов идентитет остаје потпуно непознат. Лорен му додељује име и са њим пролази кроз прошлост, садашњост и будућност. Можда је веровала да може да се пребаци у његову стварност.

Поигравање са временом као једном од главних опсесија аутора чини да роман на тренутке делуле збуњујуће и језиво.

Уз мало речи и не тако много ликова, писац вешто успева да покаже и каже много.

Дон ДеЛило спада у ред значајних савремених америчких аутора. Написао је тринаест романа, две драме, бројне приповетке и есеје. Познати романи су Американа, Вага, Подземни свет ... Многа његова остварења пропраћена су наградама како критике тако и читалаца. Bodi artist је намењен читаоцима који цене писце који се играју речима и тајнама света идеја.

Наташа Поповић

11. септембар 2007.

СРЂА ТРИФКОВИЋ, Сенка џихада, СКЗ, 2007.

          Историчар и политички аналитичар Срђа Трифковић представља данас једног од најангажованијих и најугледнијих српских интелектуалаца у дијаспори.

            Рођен је у Београду 1954. године. Дипломирао је Међународне односе на Универзитету Сасекс у Брајтону (Велика Британија), а докторирао на Саутемптонском универзитету. Новинарску каријеру започео је у Светској служби Би-Би-Си-ја (1980-86), наставио у Гласу Америке (1986-7), да би касније радио као дописник и сарадник више америчких, британских и српских часописа. Почетком рата у Крајини и БиХ Трифковић прихвата јавни ангажман као шеф канцеларије принца Александра Карађорђевића (1992-3) и као неформални представник Републике Српске у западном свету (1994-5). У то време даје на стотине интервјуа западним медијима. Касније предаје на неколико америчких универзитета, а од 1999. године је спољнополитички уредник америчког месечног часописа „Хронике“.

            Редовно наступа на академским скуповима и трибинама широм света. Аутор је више књига објављених у САД о политичкој историји западног Балкана, о кризи на Блиском истоку и америчкој спољној политици. Своју репутацију смелог коментатора који не зазире од осетљивих тема учврстио је бестселером о исламу на енглеском језику „Пророков мач – Ислам: историја, теологија, утицај на свет“ (2002), који се ове године појавио и на српском језику у издању СКЗ-а под насловом „Сенка џихада“.

            И изузетно провокативној и аргументованој студији о исламу у савременом свету, пропраћеној сјајним предговором Џејмса Бисета, бившег канадског амбасадора у Београду и поговором Дарка Танасковића, Трифковић је из једног посебног и до сада мање присутног угла осветлио једну од најосетљивијих и најспорнијих тема данашњице. Дајући историјски увод о Мухамеду, исламском учењу и појму џихада, Трифковић потом анализира плодове савремене исламске експанзије, однос Запада према овом феномену, стање на Балкану последње две деценије и однос према „Српском питању“, као и, у посебном поглављу, тренутну ситуацију међуодноса ислама и савремене Европе. 

            Једном речју, овакву књигу на ову тему до сада нисмо имали. Трифковић је дефинитивно погодио и тему, и начин казивања, и тренутак.

Бошко Обрадовић

4. септембар 2007.

Роналд Рајт, Кратка историја напретка, Geopoetika, 2007.

Одакле потичемо? Шта смо? Куда идемо?

            Ова космолошка питања је поставио себи Пол Гоген 1897. године пошто је примио вест о смрти свог најдражег детета које је у Паризу умрло од упале плућа, док је он слободно на острвима Јужног мора уз помоћ жена, пића и опијума тражио неухватљиву суштину „људскости”. Након вишемесечног самоубилачког очаја, уметник је зауздао свој бол и насликао огромну слику на јутаној тканини за џакове, прогањан са ова три наивно детиња, али опет толико дубока питања.
           Иста питања су и у сржи савремене антрополошке науке на која нас враћа Роналд Рајт, чувени писац и један од најзначајнијих данашњих друштвених мислилаца. Овај мали антрополошки приручник, примерен широј читалачкој публици, је кратак али не и једноставан пресек комплетне људске културне еволуције. Он обилује значењима и интерпретацијама дешавања кроз која је прошла историја човечанства. Рајт истиче колико су се људи у бити мало променили од времена својих праисторијских предака, исте су потребе и страсти, само су камење замениле оловне кугле. Рајт закључује да поред технолошког, цивилизација није нужно донела и морални напредак : римске арене, ацтечка масовна жртвовања, нацистички конц-логори и америчко колатерално утеривање демократије, све су то дела, у своје време, високоразвијених друштава.
           Треће питање је профетско упозорење шта нас чека уколико наша раса настави да се развија ношена исконском аутодеструктивном манијом и данашњим тржишним екстремизмом. Наша најбоља шанса да избегнемо судбину несталих цивилизација је чињеница да знамо за њихову судбину и узроке које су од њих створили рушевине. Рајт сматра да смо још у оном стадијуму у коме су становници Ускршњег острва могли да зауставе безумно обарање стабала. Још увек можемо сакупити последње семе дрвећа и засадити га ван домашаја пацова.

28. август 2007.

Франсоа Вејерганс, Три дана код мајке, Лагуна, 2006.

            Француски писац Франсоа Вејерганс, добитник Гонкурове награде, у свом последњем роману „Три дана код мајке” обраћа се читаоцима у првом лицу, сводећи биланс сопственог живота кроз ретроспективу приказа најважнијих животних ситуација.

            Из ауторовог сећања израња Мајка, као симбол вечите чежње за топлином и личне гриже савести због одвојених живота које су водили. Главни јунак као да се правда читаоцима, говори нам о свом труду да мајци улепша сваки тренутак проведен са њом и ублажи јој бол у најтежим животним ситуацијама. Франсоа, писац и професор, иако је привржен супрузи и кћерима, при том је и непоправљиви хедониста и не одриче се љубавних авантура и поред брачне среће. Ипак, у роману, он на прво место ставља чежњу за мајком и бригу за њен живот. Писац је уз њу после очеве смрти, ту је да је подржи у њеној новој вези, не одваја се од ње када је болесна, али то као да није довољно да умири његову савест. Донекле едиповска потреба за мајчиним крилом и безусловним одобравањем његових поступака чини овог шездесетогодишњака још емотивнијим и рањивијим. Живот главног лика, који нам Вејерганс у роману описује, садржајан је и богат, како духовно, тако и на породичном плану. Франсоа је у потпуности остварен као писац, муж, отац, па и велики авантуриста. Ипак, као син, он и даље осећа потребу, и у шездесетој години, да се доказује мајци, у својој безусловној и помало опсесивној потреби за њеним сталним присуством. Иако има пет сестара, Франсоа не види до краја романа да је мајка њему приврженија и ближа него иједној кћери и да је његов труд смешан и за његове године помало и тужан.

            Главни јунак на прагу трећег доба своди рачуне са сопственом савешћу и претходним животним периодима. Кроз унутрашњи обрачун са самим собом, са породицом, децом, љубавницама и сопственим немирним духом, Франсоа пролази кроз прави ковитлац различитих стања свести и себе доводи до најдубљих преиспитивања дотадашњих животних ставова. Затишје наступа кад писац пронађе утеху у сопственој уобразиљи, која му говори да је једино његов однос према мајци чист и без грешака и да није никада дошао пред суд савести. За човека који се не мало пута огрешио у личном и породичном животу, оваква утеха доноси смирење, као неопходну сатисфакцију за почетак мирног живота у трећем добу. 

Душица Косић

21. август 2007.

 Амин Малуф, Вртови светлости, Лагуна, 2007. 

            Дошао сам из земље Вавилона
да учиним да један крик одјекне светом. 

Мани 

            Либански новинар и хуманиста Амин Малуф, један од највећих писаца данашњице, рођен је 1949. године у Бејруту, у арапској католичкој породици. У родној земљи студирао је социологију и економију, потом радио као новинар и ратни репортер, али 1977. године, пред ужасима грађанског рата који је опустошио ову чаробну медитеранску земљу, избегао је са породицом у Париз.
            У прво време наставља новинарску каријеру, али, већ својом првом књигом Крсташки ратови виђени очима Арапа (1983), стаје уз раме највећим именима светске књижевности, привукавши пажњу свежим и дотад непознатим погледом на овај двестагодишњи сукоб западне и источне културе. После великог успеха свог првог списатељског подухвата потпуно се посвећује књижевности, а његова дела преведена су на више од двадесет језика. Мало путује, а део године проводи на једном од острва Ламанша, у својој рибарској кући, где на изврсном француском језику ствара махом историјска дела, углавном објављена и код нас: романе Самарканд (1988, награда Новинских кућа Француске, 1998, 2004, 2005), Таниосова стена (1993, награђен Гонкуровом наградом), Левантски ђердан (2004), Балдасарово путешествије (2004), Леон Африканац (2005), књигу есеја Убилачки идентитети (2003), итд.
            Нова Малуфова књига Вртови светлости (превод са француског Спаса Ратковић) приповест је о Манију – сликару, лекару и пророку „рођеном пре свог времена”, који је у трећем веку наше ере предлагао нову, дубоко хуманистичку и смелу визију света, прогоњену од свих религија и царстава, познату као манихејство. Суптилно анализирајући универзалну унутрашњу борбу сваког појединца, аутор вешто преплиће машту са историјским чињеницама.
Прича о Манију, „сину Вавилона”, почиње „у освит хришћанске ере – прича се да је рођен у вавилонском селу Мардина, године 527. према вавилонским астрономима, осмог дана месеца нисана, у хришћанској ери то је 14. април 216, недеља”.
            Манијев отац Патиг, припадник ратничке касте високог парћанског племства још пре његовог рођења добровољно се одриче овоземаљских блага, постајући члан хришћанске секте „Хале Хеваре” (арамејски „Бела одећа”).
            Када је Манију било три године, отац га одводи у шумарак палми, међу тзв. „браћу”, али, од првог тренутка заточеништва његов дух је неукротив.
            Једна тајна посета открива му остатке старе фреске који му буде незадрживу жељу за сликањем. Његова сликарска четкица оживљава лик бога Митре, што га доводи до просветљења, односно спознаје духовног „Близанца”. За њега, као и за његове касније следбенике – манихејце, тај тренутак представља Откровење.
            „Након 20 година спорог путовања око самог себе”, тек у 24. години, заувек напушта палмов шумарак Беле одеће.
            Прво одредиште му је велика античка метропола у долини Тигра – Ктесифон, колевка манихејства и једно од средишта источног хришћанства. Син Вавилона проповеда нову веру коју ће међу првима ревносно следити управо његов отац Патиг. Отац и син крећу пут далеке Индије, где Мани јасно спознаје свој сопствени лик Весника Краља вртова светлости. Свемоћни ирански краљ овластиће Манија да у пуној слободи шири своју небеску поруку, и сам поставши његов следбеник.
            Манијева вера доживела је у Царству и ван њега спектакуларан замах, привлачећи људе свих каста. Међутим, смрћу иранског краља син Вавилона губи заштиту и пада у немилост новог суверена који га баца у тешке окове. Манијева смрт дошла је двадесет седмог јутра – „била је то 584. година према астрономима Вавилона, четврти дан месеца адара – у нашој хришћанској ери 2. март 274, понедељак“.
            Овај роман Амина Малуфа, отржући малобројна сведочанства о Манијевом животу од заборава, представља својеврсну књижевну евокацију једног давног времена у коме је настајао, сазревао и живео један од многих, никад угашених људских снова о истини и лепоти.

мр Маријана Матовић

14. август 2007.

Добрило Ненадић, Хермелин, Политика, Народна књига, 2006.

Хермелин (лат. hermellina, нем. Hermelin), зоол. звер из породице куна (Mustela erminea), северна, велика ласица; крзно му је на високој цени

Милан Вујаклија: Лексикон страних речи и израза

 
            Хермелин, најновији роман мајстора српске савремене прозе Добрила Ненадића (1940), покушава да документовано одговори на још увек неодговорено питање зашто је „најгори међу свим врстама злочина краљеубиство“.
            „Судбина свих ствари је да ишчезну. Остаће, међутим, прича“,  један  је од о