2008  |  2007  |  2006

26. децембар 2006.

Стивен Кинзер, Свргавање: Пучеви, револуције и инвазије – Како је Америка мењала режиме,
од Хаваја до Ирака, Политика, 2006.

          Књига Стивена Кинзера „Свргавање: пучеви, револуције и инвазије – како је Америка мењала режиме, од Хаваја до Ирака“, у издању „Политике“ (2006), истражује најдиректнији облик америчке интервеније – обарање страних влада. У периоду од последњих 100 година Америка је, из идеолошких, политичких или економских разлога, непосредно оборила 14 страних влада. Први су били Хаваји, а последњи у низу је Ирак. Књига у 14 поглавља (Америчко-шпански рат, Хондурас, Иран, Гватемала, Јужни Вијетнам, Чиле, Авганистан...) објашњава зашто су Сједињене америчке државе изводиле ове операције и какве су њихове последице. Почевши од директног обарања режима из прве, империјалне фазе, преко тајних државних удара из хладно-ратовског периода, Америка се на размеђу миленијума вратила инвазији, увек своје спољно-политичке активности правдајући америчком безбедношћу и бригом за мир у свету. Прва видљива последица обарања страних влада била је да америчке компаније почињу боље да послују у дотичним земљама него што је то било пре интервенције.
          Гледајући са историјске дистанце постаје јасно да је већина тих операција у ствари ослабила америчку безбедност и гурнула свет у нове вртлоге нестабилности и насиља.  У данашњем свету нема актуелније теме од ове, али и проблема коме се не назире решење.

            Б. Обрадовић

19. децембар 2006.

Кероли Ериксон, Жозефина: живот једне царице, Народна књига, 2006.

          Роман „Жозефина – живот једне царице“' представља успешан покушај канадске списатељице Кероли Ериксон да животни пут и карактер француске царице опише аутентично и уверљиво, користећи се искључиво историјским чињеницама. Такозвани биографи Жозефине Бонапарте годинама су њен лик описивали на основу измишљених прича, додавали непостојеће догађаје из њеног ионако већ довољно бурног и узбудљивог живота, кројили судбину и карактер ове трагичне личности, тако да су њен прави лик довели до непрепознатљивости. Кероли Ериксон се потрудила да на основу архивске грађе, изјава Жозефининих савременика и рукописне заоставштине, читаоцима представи царицу Француске у правом светлу – без идеализовања, са једне, и без искривљене и крајње извитоперене слике о њој, са друге стране.
          Прича прати Жозефинин живот од сиромашног и несигурног детињства на Мартинику, преко доласка у Париз, удаје за виконта Александра де Боарнеа, рођења деце, пропасти тог брака, све до заточеништва у затвору Кармелит за време Француске револуције, удаје за Наполеона Бонапарту, добијања царске круне и развода који је ову истовремено и крхку и јаку жену сломио више него иједна несрећна животна околност пре тога. Доминантна црта Жозефининог карактера била је њена лукавост, способност политичке калкулације у најтежим временима, као и њен невероватно снажан нагон за самоодржањем. Политичке игре, сплетке, мужеви и љубавници, стављали су је у најбезизлазније могуће положаје, из којих је Жозефина увек излазила као победник, емотивно сваки пут све слабија, али никада не губећи достојанство. И сам цар Наполеон је био свестан да је до трона и позиције неприкосновеног владара у Европи дошао баш захваљујући аристократским везама своје супруге и то је знао да цени све док се није поставило питање рођења наследника и цареве поновне женидбе. Поражена разводом, Жозефина је тешко поднела и Наполеонов пораз у Русији, Цареву абдикацију и неминовност прихватања Бурбонске династије која се вратила на престо. Умрла је 1814. године, грлећи крај самртног одра најважније особе у свом животу – децу из првог брака, која су оставила аутентичне списе у којима са пуно топлине и љубави описују мајку, и на основу којих је ова књига и написана.

                                                                        Душица Косић

12. децембар 2006.

Фредерик А. Киркпатрик, Шпански освајачи, Утопија, Београд, 2005.

            Књига британског историчара Фредерика Александера Киркпатрика везана је за долазак Европљана у “Нови свет”  18. октобра 1492. године као за један од најзначајнијих догађаја светске историје. Ђеновљански морепловац у служби шпанске круне Кристобал Колон, нама познатији као Кристифор Колумбо, ни сам није био свестан величине свог открића, нити чињенице колико је његова знатижења, жеља за славом, новцем и авантуром утицала на развој човечанства. Прича прати латинске конкистадоре на путевима великих река Оринока, Ла Плате, прашума Амазона, ка висоравнима централног Мексика и Перуа, ка венцима Анда и Кордиљера који су савременом човеку били исто тако далеки као и сам крај света. На драматичан начин је описано рушење великих цивилизација Ацтека и Инка и успостављање шпанске доминације. Аутор је на лак и популаран начин приказао узбуђење првих истраживача непознатог континента у време када је свет још био велик. Европа се упознала са новим пољопривредним производима, чоколадом, текилом и дуваном а Америка са болешћу и ропством. Тако, ову књигу можемо схватити и као још једну, и увек изнова понављану поруку прошлости, колико људска похлепа и лицемерје може сусрет две културе да претвори у уништење.

Мирко Дрманац

28. новембар 2006.

Лорин Вајсбергер, Ђаво носи Праду, Народна књига Алфа, 2006.

          Већ првом књигом „Ђаво носи Праду”, Лорин Вајсбергер је остварила амерички сан – постала је славна и богата. Роман је за кратко време постао светски бестселер, према њему снимљен је филм са глумицом Мерил Стрип у улози моћне Миранде Присли, најутицајније жене у модној индустрији, који пуни биоскопе широм планете, а тренутно је најгледанији и у Србији. Ауторка књиге завршила је 1999. универзитет и запослила се као помоћница уреднице модног часописа „Вог“. Управо је то рам за причу о главној јунакињи Аманди Сакс, двадесеттрогодишњој девојци из малог града која са дипломом Универзитета Браун добија посао у часопису „Писта” код свемоћне Миранде. Посао млађе помоћнице подразумева безпоговорно испуњавање сваке Мирандине жеље, хира, наредбе, 24 часа дневно, викендом, ноћу, увек: од доношења топле кафе, доручка, куповине књига за њене кћери, до свакодневног ношења прљавог веша на хемијско чишћење...
            У свету анорексичких девојака опседнутих изгледом и маркираним крпицама, Аманда са 175 цм висине и 56 килограма делује дебело. Мршавост се намеће као императив. Њен радни дан траје бесконачно, Мирандини захтеви и других око ње су све баналнији, па се млада девојка удаљује од свог младића, најбоље пријатељице и родитеља. На сваком  кораку чује речи и уздахе да има посао за који би милион девојака било спремно на све жртве. Младој помоћници се пружа прилика да оде на пролећне ревије моде у Париз, упозна и носи моделе најпознатијих креатора, али је при том не напушта осећање ропства и безосећајног понашања модне иконе Миранде Присли, као и декадентности људи око модних писта.
            Главна јунакиња (као и ауторка) схвата да тај посао, за који би милион девојака можда и умрло, може да је кошта живота и да не припада њему – Аманда Сакс, као и Лорин Вајсбергер, постаје писац.
            Роман „Ђаво носи Праду” појавио се у време када се о диктату модне индустрије и нехуманом изгладњивању девојака озбиљно говори, што му, уз филм, као и вечиту привлачност и сан о лепоти, обезбеђује унапред публику и славу. 

                                                        Даница Оташевић

21. новембар 2006.

Горан Петровић, Разлике, Политика, Народна књига, 2006

          Горан Петровић, тренутно један од најчитанијих и најцењенијих аутора код нас, успео је подједнако да очара и критичаре и читаоце. Поред великог успеха код домаће публике, Горан Петровић је захваљујући својим романима (Атлас описан небом, Опсада цркве Светог Спаса и Ситничарница „Код срећне руке”), као и збиркама приповедака (Острво и околне приче и Ближњи), један од наших најуспешнијих писаца у свету. Његови романи и приповетке су преведени на више страних језика међу којима су и француски, руски, шпански, италијански, енглески и немачки језик.
          И у овом прозном делу Горан Петровић нас подсећа да на овом свету ништа није постојало, нити ће икада постојати, а да претходно није детаљно исприповедано. Кроз своје приче, као што је прича о професору Ђорђевићу, који је сопствени живот оценио речима - Живео? Недовољан...(1) или о господину Исаиловићу, који због нестанка кабловске телевизије пада у очајање јер не зна шта да ради са самим собом и светом око себе, Петровић нам приказује збуњеност човека пред  временом које долази и његов страх од тог „паралелног света” у коме се стари ожиљци дају лако препознати. Све приче у овој збирци исприповедане су у првом лицу, и баш зато се могу схватити и као аутобиографија свакога од нас. Можда је  то разлог што нас тако лако насмеју или растуже.
          Књига Разлике још једном потврђује тезу о Горану Петровићу као ретком посвећенику приче и причања, док сам аутор поручује – пронађи и заокружи разлике.

Б. Мијаиловић

14. новембар 2006.

Миомир Петровић, Стаклена прашина, Лагуна, 2006.

          Миомир Петровић, аутор чији вам наслов препоручујемо за ову недељу, рођен је 1972. године у Београду. Писац је драма и прозе. У његове познате драме спадају Вагабунд у градском врту, Демијург, Чопор... За књигу драма Аргивски инцидент добио је Октобарску награду града Београда за младе.           Сакаћење романа, Персијско огледало, Архипелаг и Лисичје лудило само су неки од наслова Петровићевих романа. Роман Стаклена прашина, најновије остварење овог аутора, прати три паралелне приче. Археолошка потрага за митском црквом, трагање за љубављу и спасењем душе, основне су теме којима се аутор у делу бави.
          У тренутку када благи земљотрес захвата Родос долази до ненаданог открића. Из песка се назире црква светог Павла, чији се сваки траг временом изгубио заједно са чудотворним извором бистре воде око кога је саграђена. Према легенди, манастир је подигнут у истоименом заливу, тачно на месту где је стопа светог Павла први пут додирнула тло Европе. Истовремено са овом причом тече и друга прича романа. Матија Латиновић, археолог, упућен је из Србије на Родос у оквиру експертског тима ради идентификације храма. Сусреће се са лепом Гркињом, Елефтеријом. Платонска веза између Матије и Ефи прожета је и испрекидана новом, трећом исповешћу.
          У радовима око храма, археолозима помажу монаси из оближњег манастира. Један од њих, брат Симеон, такође пореклом из Србије, поверава главном јунаку, Матији, своју причу о застрашујућем злочину. Симеон се одлучује да оде у други манастир где се заветује на доживотно ћутање.
Спону између све три приче чини Матија Латиновић. Повремено се са свим његовим открићима за превласт бори ветар. Да ли он са собом доноси или односи стаклену прашину, и шта је она, сазнајте читајући роман.

Наташа Поповић

7. новембар 2006.

Одри Нифенегер, Времепловчева жена, Лагуна, 2006.

          За ову недељу препоручујемо роман ''Времепловчева жена'' Одри Нифенегер, професорке уметности на Универзитету у Чикагу, који књижевна критика описује као ''Худинијев сандук'' и ''очаравујућу љубавну причу''. Мада дебитантски, обезбедио је аутору место на светској књижевној сцени.
Наслов дела наговештава окосницу приче - невероватну могућност главног јунака да се на специфичан начин креће кроз време. Наиме, Хенри Детамбл, библиотекар библиотеке ''Њубери'' у Чикагу, живи наизглед обичан живот и наизглед случајно упознаје будућу супругу - једину праву љубав, студенткињу уметности Клер. Међутим, њена реакција када га угледа за пултом Специјалних збирки библиотеке, није уобичајена. Клер је усхићена, јер после неколико година види пред собом човека у кога је заљубљена још од првог сусрета, када је имала петнаест година, а он је уопште не препознаје.
          Тај тренутак ће њихове животе спојити заувек. Међутим за Хенрија је ''заувек'' релативан појам, јер је један од првих људи који је оболео од хроно - поремећаја. У његовим генима је записано да повремено и без најаве, нестаје из тренутног времена и окружења и појављује се у неком другом времену. Правила нема, може се појавити у времену од пре неколико деценија или отпутовати у будућност. Због тога му је живот на моменте неподношљив, јер се удаљује од Клер, али и када у будућности види и доживи губитак неког блиског, коме то не сме рећи када се врати у садашњост. Излети у време намећу му велике дилеме - да ли објаснити блискима шта да не чине да би, можда, избегли судбину или да то прећути да им живот не би учинио немогућим од страха пред сазнањем шта их чека. Мучи га и морална дилема - да ли је нечасно добити премију у игри на срећу, јер је ''видео'' добитну комбинацију бројева...
          Сусрет са Хенријем за Клер је судбински - провешће живот у борби са временом, са Хенријевом болешћу, тугом када нестаје и страхом ''да ли ће се и овог пута вратити и када'', и, што је најважније, са великом љубављу према њему. Деле заједничку жељу за потомством, али и страх, од могућег наслеђивања Хенријевих гена.

Дубравка Илић

31. октобар 2006.

Мирјана Ђурђевић, Трећи сектор или Сама жена у транзицији, Агора, 2006.

          Мирјана Ђурђевић једна је од најплоднијих представника млађе генерације стваралаца у српској књижевности, поготову ако се узме у обзир да је од 2001. године објавила шест романа, књигу мемоара и једну мелодраму. Своје место књижевнице учврстила је серијом од пет романа инспирисаних животом и радом Прљаве Инспекторке Хенријете, атипичног женског хероја, уплетеног у мрачне токове балканског шпијунског поднебља којим традиционално владају мушкарци.
          Савремена жена представља основу око које се плете прича у књигама Мирјане Ђурђевић. Једна од њих, Розалија, главни је лик и најновијег њеног романа "Трећи сектор или Сама жена у транзицији". Розалија је професорка математике у једној београдској средњој школи, оснивач и директор мале невладине организације, мајка шеснаестогодишњег сина с којим не успева увек да нађе заједнички језик и бескрајно изгубљена када су у питању односи с мушкарцима. У земљи коју су недавно погодиле "демократске промене" Розалија покушава да се избори и са променама у свом животу, породици, пријатељима и послу, не одустајући од идеје да је ту негде чека "њен Француз хуманитарац".
          Ауторка на неусиљен начин верно преноси менталитет народа са ових простора, вешто комбинујући луцидне коментаре о Србији и Србима на почетку 21. века са смешним анегдотама из живота оптерећеног свакодневном борбом за преживљавање. При том Мирјана Ђурђевић кроз скоро сваку страну провлачи одређену дозу хумора, који је понекад исказан поједностављеним и вулгарним речником уобичајене комуникације, док с времена на време тај хумор болно оцртава стварност коју узимамо здраво за готово.

Богдан Трифуновић

24. октобар 2006.

Харуки Мураками, Јужно од границе, источно од сунца, Геопоетика, 2006.

Харуки Мураками рођен је у Кјоту 1949. године и један је од најпознатијихсавремених јапанских писаца чија су дела преведена на више од тридесет језика. Добитник је бројних књижевних награда, а ове године додељена му је и награда „Франц Кафка“. Сам Мураками, син будистичког свештеника из Кобеа и бивши власник џез бара у Токију, почео је да пише тек у тридесетим годинама, а славу у Јапану стекао је 1987. године романом „Норвешка шума“.
Хађим је успешан, ожењен мушкарац, власник џез-клуба и отац двоје деце који живи мирно са својом породицом. Међутим, сусрет са давном симпатијом Шимамото из темеља потреса његов наизглед стабилан живот. У тренутку поновног сусрета они су другачији, далеки, различити, а њихова некада невина љубав поново се буди – овога пута као неутажива и разарајућа жеља. У роману Јужно од границе, западно од сунца Муракамијеви јунаци вечито трагају за својим другим ја: некада се догоди да двоје открију део себе у оном другом, док у неким случајевима то постаје болан избор.
И у овом роману Мураками варира своју опсесивну тему: можемо ли заиста спознати себе пре него што нас неко снажно и неочекивано искуство истргне из животне рутине? Као што је један критичар приметио: „Мураками је писац свестан своје обавезе да опомиње, могуће да је његов глас слабашан... али он је свој део посла урадио. Сада је све на нама...”.

Б. Мијаиловић

17. октобар 2006.

Перо Симић, Светац и магле, Службени лист СЦГ, 2005.

          Перо Симић је један од најбољих савремених српских публициста и новинара-истраживача. Своје текстове објављивао је у „Вечерњим новостима“, „Борби“, „Дуги“, „Интервју“-у, „НИН“-у, бечком „Форуму“ и „Вечерњој Москви“. Сам или као коаутор написао је и девет књига: „Неизвесна прошлост“ (1986), „Ланци догме“ (1989), „Када Тито, Како Тито, Зашто Тито“ (1989), „Опроштај без милости“ (1990), „Тито агент Коминтерне“ (1990), „У крвавом кругу – Тито и распад Југославије“ (1993, друго издање под насловом „Слом Титовог царства“, 1999), „Оде вожд“ (2001), „Ватре и потоп – у вртлогу породичног Срболенда“ (2001), „Србија земља необјашњива“ (2003). Најпознатији је као проучавалац историјске личности Јосипа Броза Тита која представља један од највећих феномена 20. века.
Како је један човек ниоткуда, без имена и презимена и било каквог поузданог податка о његовом идентитету, могао да постане неприкосновен вишедеценијски владар читаве једне велике државе у Европи? Човека који је понављао први разред, с муком завршио нижу сељачку и два разреда шегртске школе, његови савременици памте као великог господина префињених манира, изузетног пијанисту, врсног јахача расних коња, велемајстора у мачевању, за кога су увек биле карактеристичне свилене рукавице и брилијантски прстен. Скоро пола века био је мера свих ствари. Све што је радио није подлегало критици. Другачијег мишљења није било или је брзо ликвидирано. Више од самог Броза на заштити његовог лика и дела радила је Партија, режим и дворска камарила која га је окружавала.
          До данас Тито је и слављен и оспораван са истом страшћу. Они који га обожавају не могу да се помире да је његово време прошло, а они који у њему виде једног од највећих злочинаца 20. века исто тако траже да се његова (не)дела не забораве.
          Било је време да о овој теми проговоре најпозванији сведоци: историјска документа, и то она најважнија, из београдских и московских архива које су све до скоро биле недоступне, а у којима је Симић истраживао више од две деценије. 

Б. Обрадовић

10. октобар 2006.

Мајкл Кертис Форд, Богови и легије, Океан, 2006.

          Мајстор историјског жанра Мајкл Кертис Форд појављује се на књижевној сцени са још једним изузетним остварењем. Књига Богови и легије нас на узбудљив и потресан начин враћа у доба позне антике, у време које је наговештавало крај хиљадугодишњег постојања Римског царства. Централна личност овог дела је једна од најнеобичнијих фигура Старог века, римски император Јулијан Отпадник (Julianus Apostata). Аутор успева, користећи неоспорно сјајан стил писања, не само да дочара једно изузетно трагично доба обележено ратовима, страхом и безнађем, већ упоредо гради својеврстан психолошки профил овог владара кога је време анатемисало. Јулијан, коме је у политичким обрачунима побијена породица, постао је император 354. године, у време кад је северне римске границе притискала велика Сеоба народа, источне моћно Персијско царство, док му се сама држава урушавала у себе расточена теретом векова. Римски цар који никада није био у Риму, богаташ и испосник, строг владар одлучан да обнови славу и моћ Рима, љубитељ античке културе и вредности, бранилац свега што је било осуђено на пропаст. Због тога се и одрекао хришћанства, постајући за вечност осуђен од стране Цркве. У жељи да одбрани царство од инвазија, напао је Персију. Пагански богови су га напустили, војска му се повукла а сам је изгубио живот од копља „непознате руке”. Он је последњи римски цезар који је покушао да врати сјај древној цивилизацији која је нестајала.
         Аутор је светски признат писац и преводилац. Дипломирао је на Принстон универзитету, полиглота и врстан познавалац антике. Аутор је неколико бестселера: Било их је десет хиљада, The Last King и The Sword of Attila.

Мирко Дрманац

3. октобар 2006.

Хавијер Сијера, Тајна вечера, Лагуна 2006.

          У шта је веровао Леонардо да Винчи (1452-1519)? Можда на то питање даје одговор књига „Тајна вечера“. Писац Хавијер Сијера каже да кад прочитате роман „никада више Да Винчијеву фреску нећете гледати истим очима“. Да ли је славни сликар био јеретик? Савременици су га сматрали лошим хришћанином, а папа му никада није поверио да одслика ниједну одају у Ватикану. Није ли Леонардо био ближи извесним интелектуалним круговима у Средњем веку који су веровали у цркву утемељену на непосредном додиру с Богом и на духовним вредностима?
Роман „Тајна вечера“ управо говори о настанку знамените фреске у цркви Санта Марија дела Грација. Фра Агустин Лејре, доминикански инквизитор, по хитном наређењу Ватикана, одлази јануара 1497. године у Милано да надгледа завршне радове маестра Леонарда, који под заштитом породице Сфорце већ неколико година одсликава манастирску трпезарију. У Ватикан је, наиме, стигло више анонимних писама потписаних са „Злослутник“ у којима се маестро оптужује да приказује Христа и апостоле на последњој вечери без ореола светлости, не приказује Свети Грал нити Христа како обавља свету тајну причешћа. Чак је маестро и самог себе насликао леђима окренутих Христу...
          Уходећи Леонарда фра Лејре открива да су лица дванаесторице апостола „позајмљена“ од савремених личности сумњивог морала и вере, чак и једне жене. Завршетак фреске прати низ тајанствених смрти, превара и трговине уметнинама од стране највиших црквених достојанственика. Трагајући за тајном „Тајне вечере“, отац Лејре открива постојање „плаве књиге“ и другачије истине. Откриће катарског сакрамента просветљујуће је деловало на старог инквизитора: после 45 година веровања у једну истину, фра Лејре открива на Леонардовој „Вечери“ да „Исус никада није одредио причешће као једини начин успостављања везе с Њим“. После овог сазнања, Лејре се више није вратио у Рим. Умро је у пустињи Горњег Нила, близу пећине где су много векова касније нађена јеванђеља данас позната као гностичка.

Даница Оташевић

26. септембар 2006.

Антологија новије српске поезије / приредио Гојко Божовић, Граматик, 2005.

          Ако вредновање савременог стваралаштва увек представља и својеврсну опкладу са временом, намера Гојка Божовића (1972) да приреди Антологију новије српске поезије којој ће у поднаслов уписати деведесете године, двадесети век, засигурно спада у најсмелије од таквих клађења. Без обзира на неизоставна разилажења и реаговања које изазива сваки антологијски избор, личан колико и сваки други, Божовићев одабир највреднијег из песничких опуса у настајању оправдава се на најбољи начин - његовим појављивањем на највећем добитку је сама поезија.
          У ову антологију која се прошле године појавила у Библиотеци Савремена у издању Граматика, Божовић, и сам један од најзначајнијих песника своје генерације, сврстава најбоља песничка остварења четрнаест аутора који су у књижевност, иако рођени у раздобљу између 1959. и 1973. године, ушли скоро истовремено и то у деценији која уистину још дуго неће остати за нама. Бирајући овде заступљене стихове, настојао сам да, у свим приликама, узмем само најбоље песме, независно од тога у којој мери оне репрезентују различите поетичке или тематске фазе појединих песника. Отуда ово и јесте антологија, а не панорама песничких поступака, поетичких и обликотворних модела или тематских изазова новијег српског песништва, истиче приређивач у напомени, којом је, уз поговор и белешке о песницима, опремљена ова антологија. На основу овако постављених критеријума, у Божовићевом избору нашло се осамдесет пет песама, при чему антологичар оставља могућност да доцнија издања прошири текстовима песника који својим књигама, уз критичарску, тек скрећу пажњу оних малобројних читалаца поезије.
          Због њих, а нарочито због оних младих читалаца које ова антологија још увек може подстаћи да одаберу неку песничку збирку, и препоручујемо ову књигу. Јер поезији су, уз нове генерације песника, потребни и они који читалачко задовољство налазе у књигама стихова, које данас, нажалост, све више, како читамо у песми Саше Јеленковића, личе на похабане, неискоришћене пасоше.

Оливера Недељковић

19. септембар 2006.

Слободан Симић, Незаштићени сведок, Агора, 2006

          За ову недељу препоручујемо нову књигу Слободана Симића "Незаштићени сведок“. Његова прва књига афоризама „Најцрње је црвено“ објављена је 1992. године и од тада следе наслови „Ратни профитер“, „Изабрани афоризми“, „Приче без поуке“ и „Брод пацова“. Сви наслови су превођени на енглески, немачки, руски, бугарски, пољски и мађарски језик, а као аутор заступљен је и у страним антологијама хумора и сатире.
          Дело које препоручујемо је његов први роман, и то „од прича“, како сам аутор каже. С обзиром на то да је Симић по образовању и струци психијатар, можемо рећи да се на његовом психијатријском каучу нашла наша целокупна стварност и окружење, па овим својим причама одсликава стање, кроз сатиру наговештава дијагнозу, а нама оставља да размислимо о терапији, ако је уопште има.
          Сам наслов дела је асоцијација на „заштићеног сведока“, термин који се, нажалост, из правосуђа преселио у нашу свакодневицу и постао симбол свега што, уместо „обичних и малих ствари које живот значе“, испуњава наше дане. То су сензационалне, ружне и тужне вести, све већа материјална и она најгора, духовна немаштина, због које нам је све ненормално постало нормално и на несрећу уобичајено.
          Симићеве приче су нека врста кривог огледала у коме видимо све што нам се догађа од деведесетих година двадесетог века па до данас. У тренутку кад бисмо да се том искривљеном одразу насмејемо преовлада туга, али и неко олакшање, јер нам постаје јасно да и други имају сличних проблема, па нас је „мање стид“ од свега што се догађа. Ако свако покуша да се бар мало, у оквиру своје „приче“, бори да из ње изађе, онда су ове сатиричне приче постигле свој циљ. Када их прочитамо сазнаћемо да ли је Симић „Домановић наших дана“, како књижевна критика каже. 

Дубравка Илић

12. септембар 2006.

Џон Банвил, Море, Лагуна, 2006.

         Ирски писац Џон Банвил (1945) добитник је Букерове награде за 2005. годину за роман „Море“, а својим романима „Недодирљиви”, „Помрачење” и “Покров” сврстао се у ред најзначајнијих писаца данашњице.
          У овој „истанчаној студији о тузи, сећању и љубави”, како ју је описао Жири за доделу Букерове награде, пратимо живот шездесетогодишњака који се после женине смрти враћа у приморско место где је провео најлепше и најболније дечачке дане. Сећања из детињства преплићу се са ауторовим освртима на недавни губитак вољене жене, који га у својој разарајућој снази баца на обале потиснутих догађаја, суочавајући га са давнашњом траумом.
          Детињство главног лика обележило је и одредило читав ток његовог живота: експлозивно, бурно и на крају трагично пријатељство са необично слободоумном Клои, и са њеном ништа мање ексцентричном породицом. Повучени дечак открива свет мрачних нагона, себичних људи, непредвидивих у својим поступцима, али се искрено заљубљује у не мало агресивну и егоцентричну Клои, након што му је лепота њене мајке разбуктала сва чула. Дечак Макс прихвата авантуристичке подухвате необичног дружења, чији ће епилог утицати на читав низ одлука и избора у његовом даљем животу.
          Крај романа доноси неминовно помирење са губитком, као и прихватање тока живота, који се поред свих трагичних околности наставља. За одраслог човека, старца Макса, море представља истовремено и немир и спокој, снагу уништења и монструозне равнодушности пред животом. Вечито преиспитивање одлука упућује нас на коначно суочавање са прошлошћу које има снагу исцељења. 

Душица Косић

5. септембар 2006.

Бил Брајсон, Кратка историја безмало свачега, Лагуна, 2005.

          Пред нама је једна неуобичајена књига америчког аутора Била Брајсона (1951), стално настањеног у Енглеској, у коју је је дошао 1973. године са ранцем на леђима, упознао будућу жену и одлучио да остане. Бил Брајсон постао је познат пишући за листове Тајмс и Индепендент, али му је славу донела серија путописно-авантуристичких књига, које су настајале захваљујући ауторовом богатом личном искуству.
          „Кратка историја безмало свачега“ (превод на српски језик Горан Скробоња) бави се историјом науке, тачније историјатом природних наука. То је једно популарно написано штиво, где је одлично успостављена равнотежа између научних и историјских чињеница, с једне стране, и луцидних коментара на „веселе“ тренутке у астрономији, географији, геологији, хемији, физици, математици, биологији, који за циљ имају да просечној читалачкој публици приближе свет научника и експеримената без уобичајеног стереотипа да је то нешто досадно.
          Иако се ова књига, као и већина других, лоше (само)рекламира са својих корица као „водич кроз науку“, мора се признати да је то само један део приче. Како аутор напомиње, она је покушај да се на малом простору прикаже како смо и од чега постали нешто, а да је при том полазно знање за њено писање (које је трајало три године) одговарало уџбенику познавања природе за основну школу. Искрена препорука! 

Богдан Трифуновић