2008 | 2007 | 2006
12. август 2008.
АЛЕКСАНДАР НОВАЧИЋ, КИНА –ЗМАЈ НА ОЛИМПУ, НОВОСТИ, 2008.
Кина је свет за себе, ненација међу нацијама...
 Овако је Џон Фербанк (1907-1991), познати амерички синолог у једној реченици описао Кину после целог живота посвећеног њеном проучавању. Ова књига ће добро послужити домаћој читалачкој публици као изврстан водич кроз кинеску културу и историју у време одржавања Олимпијских игара у Пекингу. Аутор, иначе велики познавалац Кине, који је деценију живота провео у Средишњем царству, како дословно у преводу и гласи назив те велике државе, успео је на сажет и језгровит начин да представи тај егзотични свет.
На феномен Кине се углавном гледа површно, кроз јефтине мајице, патике или кварљиву техничку робу, међутим, она је већ сад један од главних архитеката глобалне светске политике. Нико није био довољно видовит да предвиди да ће земља, која је почетком последње четвртине XX века поносно изјавила да може да прехрани своје становништво, ући у XXI век као економска суперсила.
Последње три деценије Кина је на сваких десет година дуплирала свој бруто национални доходак и увећавала се за број становника Јапана! Али то само показује виталност цивилизације која једина у континуитету траје, по неким истраживачима, скоро 5000 година. Код милијарде Кинеза је присутно генетско наслеђе и свест о историјској вредности своје земље, али о томе они мало говоре. То је последица традиционалне скромности која је њихова општа психолошка карактеристика. Готово половина научних достигнућа која Европљани приписују себи је дошла из Кине. Кина је вековима била прва у свету по уметничкој креативности, технолошким иновацијама и политичкој философији, све оно што данас покушава да замагли савремени англоцентризам. То је сажето резимирао Хси Куангди речима: Различите вредности постоје у данашњем свету и треба их поштовати. Ви користите ножеве и виљушке. Ми имамо 5000 година историју и четвртину светске популације. Па, пустите нас да једемо штапићима...
Мирко Дрманац
5. август 2008.
Владимир М. Димитријевић, Пас од креде, Београдска књига, 2008.
 Нови роман Владимира Димитријевића Пас од креде надовезује се, у извесном смислу, на његово предходно прозно остварење Зунзара. Димитријевићева јунакиња Мила, коју прати породично проклетство због инцеста који је починио њен предак – а која спаја судбину више српских малограђанских породица између два рата и у самој ратној катаклизми – главна је протагонисткиња и овог романа. У поднаслову и ове прозе стоји назнака Белешке за причу о Мили.
Нова Димитријевићева књига почиње тамо где се завршила претходна. Ликови изграђени у роману Зунзара учествују и у радњи романа Пас од креде. У новим друштвеним околностима, у тек успостављеном комунистичком поретку, код појединих Димитријевићевих јунака долазе до изражаја нове карактерне црте, а код других постојеће бивају продубљене.
Ристовић Марко
29. јул 2008.
Рој Медведев, Путин - повратак Русије, Новости, 2007.
 Рој Александрович Медведев, истакнути руски историчар и социолог, рођен је 14. новембра 1925. у Тбилисију. Један је од првих совјетских дисидената, аутор педесетак студија, монографија, ширих политичких анализа и биографија. Лепеза његових списатељских преокупација изузетно је широка и креће се од расправа о педагогији и едукацији, преко веома запажених књига о Стаљину, Хрушчову, Бухарину, Шолохову, Брежњеву, Андропову, до студија о постсовјетској Русији. Дела академика Роjа Медведева, водећег тумача савремене Русије, преведена су на десетине светских језика.
Монографија о Путину садржи преглед његовог одрастања до двадесете године, затим године рада у обавештајној служби Совјетског Савеза, његов однос са Борисом Јељцином, смену власти, а постепено и мењање политичке и економске елите са доласком Путина на место председника Руске Федерације, проблем тероризма и друге правце унутрашње политике последњих година, као и његову спољну политику, са посебним поглављем које се бави улогом Русије у Заједници независних држава.
Књига је настала у време краја другог Путиновог председничког мандата, тако да је било могуће само нагађати његову нову улогу након силаска са председничке функције. У завршном поглављу Медведев даје „Путина у првом лицу“ и његове аутобиографске и друге осврте на свој живот и Русију.
За нашег читаоца важно је, између осталог, да у низу питања којима се бави Владимир Путин проблем Косова и Метохије, као и читав комплекс балканских проблема, заузима врло битно место. На ову тему Рој Медведев каже: „Русија никада неће подржати решење које желе да наметну без сагласности Србије и њеног народа. Деведесетих година прошлог века, после распада Совјетског Савеза, Русија се налазила у стању пропадања и раздора. Тих година она није могла да учествује у европским и балканским догађајима на нивоу који је ње достојан. Али данас, када се Русија вратила у европску и светску политику, њен став се не сме игнорисати. Као писац и историчар, могу да уверим моје читаоце у Србији у то да се однос Русије према Србији не одређује само географијом, политиком или економијом, већ и сродством наших народа, наших култура, наших религија...“.
Б. Обрадовић
22. јул 2008.
Бернхард Шлинк, Бекства од љубави, Плато, 2003.
 Бернхарда Шлинка наша читалачка публика је упознала преко романа Читач, који је овом аутору донео огроман успех и читаоце широм света. Након велике популарности поменутог романа уследиле су не само престижне немачке књижевне награде већ и награде за преведену књижевност у Италији, Француској и Јапану. Бројне награде за појединачна књижевна дела заокружила је награда Велт, која је Шлинку додељена за целокупно књижевно стваралаштво. Поред романа Читач на наш језик је преведен и роман Повратак кући, као и збирка приповедака Бекства од љубави.
Након што је аутор у Читачу приказао моралну дилему и последицу владавине тоталитарног света, у овој књизи Шлинк се бави сфером и драмом људских осећања. Збирка прича Бекства од љубави великим делом се надовезује на тему осећања националне кривице и личне одговорности која је започета у Читачу, међутим у овом делу је много више развијен мотив снажног љубавног осећања, истинске страсти, оданости и посвећености. Кроз седам прича аутор прилази теми љубави на различите начине, па ће тако јунак једне приповетке читавог живота остати заљубљен у портрет црнокосе девојчице, други свој живот проводи трагајући за ликом из сна, а трећи ће упорно волети жену свога пријатеља. Ипак, без обзира на јачину емоција, сваки покушај да реализују наговештену љубав је безуспешан, јер јунаци ових прича страхују да напусте давно утврђени поредак, а као последица тога њихови животи се своде на пуко понављање без жеља, наде и надахнућа. Приповедајући о људима који су емотивно неиспуњени, аутор проблематизује саму могућност испуњења.
У позадини већине прича је немачки комплекс Другог светског рата који, барем судећи по овом аутору, а имајући у виду већ поменути роман Читач, јесте и даље актуелан. Публика је и ово Шлинково дело дочекала са позитивним критикама, а критичари су књигу дефинисали као мешавину кафкијанске прозе и Буцатијевих прича.
Б. Мијаиловић
15. јул 2008.
Мирјана Бјелогрлић-Николов, Приче за досадно поподне, Филип Вишњић, 2007.
 Уредник у Редакцији за културу РТС-а, Мирјана Бјелогрлић-Николов (1961), рођена Београђанка, дипломирани филолог (група за југословенску и општу књижевност Београдског универзитета), свој књижени првенац Приче за досадно поподне овенчава наградом „Исидора Секулић“ у конкуренцији 22 аутора. Ову престижну српску књижевну награду, која се састоји од плакете, повеље и новчаног дела, додељује београдска општина Савски венац (од 1967), будући да је Исидора, несхваћена за живота, стварала на територији те општине. Лауреат наглашава да је ово признање за њу значајно и подстицајно, јер је претходно додељивано еминентним књижевним именима, те јој отвара путеве ка новим читаоцима. Без обзира што живимо у култури визуелног и виртуелног, никада ништа неће моћи да замени књигу. Књига и радио, незаобилазни сегмент њеног срећног детињства, подстицали су јој моћ имагинације.
У „Причи за досадно поподне“ – својеврсној слагалици кроз 12 прича (Тајни рецепт за буку, Срце лубенице, Баш згодан дан, Кућа ратова, Плава бабушка, Музеј игара, Некромансеров пољубац, Преображај Николаја Курганског) из различитих епоха које осморо људи прича седам дана у недељи (бокачовски стил), придодате су још четири приповести окарактерисане као „индиго“ приче („Развигор“, шумска кућа, „Најлон“, позориште лутака, Опал, бела мачка, Вилинска хаљина, крпице и орман) у којима се временски удаљене зоне спајају и пресликавају у „као индигоцрним ноћима“.
Списатељица својим жанровским обрасцима изневерава читалачка очекивања: радио-прича, хорор-прича, пачворк-прича, ониричка прича, неореалистичка, писмо-прича, сапунска прича, виртуелна игрица, дневник-прича, футуристичка прича, детективска прича и фантастична прича.
С обзиром да је ова књига својеврстан омаж Милени Павловић Барили, чија је слика Модел вечерње хаљине (Вог, 15. јул 1940) на корицама књиге, пажљиви читалац стиче утисак да је интригантни спој моде и уметности, популарне и такозване високе културе, карактеристичан и за нека друга остварења ове надреалистичке сликарке, управо оно што, делимично и у извесном смислу програмски, обележава и књигу Приче за досадно поподне.
Карактери њених јунакиња (талентована Мајка Реквизитера, трансформисана Лина, адолесценткиња Вања, маштовита Ира...) попуњавају недостајуће коцкице у „женском“ рукопису.
У свакој од приповедака Мирјане Бјелогрлић-Николов присутан је мотив тајне, а читалац је интерактиван учесник.
Милица Баковић
8. јул 2008.
Бенито Перес Галдос, Дона Перфекта, Клио, 2007.
 Роман шпанског класика Бенита Переса Галдоса (1843-1920) „Дона Перфекта” представља једно од значајнијих дела шпанске књижевности, написано још далеке 1876. године, а поновљено издање објављује издавачка кућа „Clio” 2007. године. Перес Галдос је у шпанској књижевности признати романописац, сматра се наследником Мигела Сервантеса, први је писац који је после „Дон Кихота“ објавио дело високе уметничке вредности на шпанском језику.
Роман прати судбине ликова смештених у измишљени град Орбахоса, симбол друштвене учмалости и искварености. Мештани овог градића склони су искључиво сплеткама, интригама, гушењу сваке слободне мисли која одудара од паланачких правила. У граду владају свемоћни каноник отац Иносентије, разбојник Кабаљуко и удовица којој се сви клањају, Дона Перфекта. Долазак младог инжењера, просца кћери Дона Перфекте, уноси пометњу у животе мештана, стварајући заплет са трагичним последицама. Инжењер долази на лош глас због своје искрености и отворености у комуникацији са мештанима. Млади Пепе Реј оштро критикује малограђански дух, прљаве и запуштене улице, лицемерје у међуљудским односима, као и одсуство сваког напора да се ово место духовно и друштвено урбанизује. На удару критике су и Црква, доушници који раде за Владу у Мадриду, људи спремни да преко туђих лешева сачувају духовну жабокречину свог места. Пошто је уздрман живот малог града, његови најмоћнији мештани спремају освету.
Бритким сатиричним изразом Перес Галдос описује друштвену ситуацију у Шпанији крајем 19. века, односе између провинције и велеграда, тежње напредних појединаца да унесу дух Европе у сваку пору друштвеног и духовног живота, због чега бивају осујећени у својим намерама. Шпанија је на прекретници после губитка колонија и у једном тешком моменту где Влада не може да успостави контролу над побуњеницима у мањим местима, па таква ситуација постаје централна тема ове приче, која је постала класик не само шпанске него и светске књижевности.
Душица Косић
1. јул 2008.
Ивана Стефановић, Пут за Дамаск, Геопоетика, 2003.
 Књигa Пут за Дамаск Иване Стефановић, објављенa у едицији Путописи београдске Геопоетике, подсећа нас, својом мудрошћу и лепотом, на сва значења Андрићеве мисли да су прави путници-путописциони што путујући, посматрајући и бележећи, не заборављају ко су и шта су, одакле су и куда им се ваља вратити.
На страницама свог првог књижевног остварења, ова истакнута музичка уметница сабира утиске о Дамаску, граду светла и ветра, исцртавајући при том картографију свог четворогодишњег боравка у Сирији. Свесно нарушавајући хронологију коју путопис подразумева, ауторка од бројних лирских минијатура, фрагмената и кратких дневничких белешки, описа искрслих призора, свеобухватних и дубоких промишљања чудесног, како видљивог тако и невидљивог источног света, ствара мозаичну слику најстаријег данас постојећег насеља на нашој планети. Баш као што је и музичко дело Први источни сан компоновала од шумова снимљених кришом на улицама овог древног града, уметница је и у својој путописној прози луцидно бележила стварност упијену чулима, али и све оно тек наслућено: звукове, гласове, ритмове и треперење живописног поднебља, упечатљиве и неретко помало сабласне призоре, лица између песка и неба, обрисе здања, опојне и тешке мирисе, упамћене легенде, али и науком потврђене претпоставке из прошлих времена, властиту и не само властиту носталгију, али и неумитно суочавање са прекретничким догађајима на Балкану и Блиском истоку током деведесетих година прошлог века.
Унутрашње слике изоштрене су како би се појмилe сродности и разлике између цивилизација које се сустичу у једном времену и на једном месту, а наизглед случајно заустављени призори озвучени су одјецима потреса којима је захваћен читав свет. Зато је путовање у овом делу, награђеном књижевним признањем Милош Црњански, схваћено дубље и другачије од покушаја да се превале растојања и упозна предео кроз који путујемо. Путопис Иване Стефановић је још један позив на кретање кроз пределе властитог бића, на пут без унапред означених путоказа и циља у коме се секу упоредници и подневци. Пре неголи се на њега одлучимо, ипак, не смемо се оглушити на упозорење путника који је њиме већ прошао: Ко је на њега једном кренуо, не може тек тако да се врати.
Оливера Недељковић
24. јун 2008.
Бернхард Шлинк, Повратак кући, Плато, 2007.
 Период који нас везује за прва познанства, прве несташлуке и путовања, период коме се увек враћамо и из кога сви крећемо у свет одраслих, је период нашег детињства. Обележено сменом првих страхова и малобројних безбрижних тренутака, детињство је почетак романа Бернхарда Шлинка – Повратак кући.
Главни јунак ове приче, Петер Дебауер, сваким повратком у своје детињство приближава се повратку својој кући и породици. О њој сазнаје све оно што му је као дечаку остало недоречено и тајанствено. Открива сва своја имена под којима је живео и радио.
Своје распусте Петер проводи у Швајцарској, код баке и деде. Касно увече, они сређују бројне рукописе и претварају их у романе за разонуду, зарађујући тако новац за живот. На полеђини ових пробних отисака, дечак је могао да пише и црта, условљен тиме да не окреће и не чита садржину одбачених страница. Како је детињство период првих искушења и прекорачења забрани, тако ни Петер није одолео искушењу да једног дана не прочита потресну причу о једном немачком војнику одбеглом из Сибира. Након дугог лутања војник Карл проналази своју жену, поред које се појављују други мушкарац и два детета... Крај ове приче Петер је одавно бацио заједно са осталим исписаним папирима.
Много година касније, у тренуцима усамљености, сећајући се детињства и дана проведених код баке и деде, Петер се сећа и ове приче. Жели да сазна њен крај. Позива се и одлази на адресе наведене у причи, упознаје нове људе. Неочекивано открива истину о самом себи и свом правом пореклу...
Прецизном, лепом прозом, Бернхард Шлинк покушава да свог јунака врати кући, оној којој заиста и припада. Детињство Петера Дебауера је значајан период припреме за његов предстојећи живот, у коме га осим природне смене годишњих доба чекају и непредвидиве смене тренутака среће и туге, часова трпљења и праштања.
Наташа Поповић
17. јун 2008.
Вилијем Голдинг, Господар мува, Лагуна 2007.
 „Господар мува“ је најпознатији роман енглеског писца Вилијама Голдинга (1911-1993), добитника Нобелове награде за књижевност 1983. године. Објављен је већ далеке 1954. године и одмах је донео светски успех аутору. До скоро је био и један од најмање доступних наслова у јавним библиотекама Србије, макар према искуствима Библиотеке у Чачку. Са овим новим издањем, у преводу Ненада Дропулића, студенти и љубитељи добрих књига у прилици су да поново уживају у наизглед једноставној причи „Господара мува“, која задире у саму срж људских нагона.
Радња романа прати групу дечака, који су се обрели на ненасељеном острву након авионске несреће. Боравак у овом природном рају и одсуство контроле родитеља, односно старијих, чини да дечаци доживе последице пада авиона као благослов и крајњи домет људске слободе. Међутим, благодети климе и окружења брзо се руше пред уништавајућим дејством њихових карактера, тачније суштине човека изван стега цивилизацијских норми. У околностима неочекиване слободе, дечаци „одбацују танки оклоп цивилизације“, деле се у зараћене групе и претварају рајско острво у поприште сукоба и смрти.
Актуелност овог дела није мања него пре пола века када је објављено. Попут „Срца таме“ Џозефа Конрада и овде се читалац на суров начин суочава са животињским делом људске психе и нагонима за уништење оних других. Голдинг успева да речима и поступцима деце алегоријски ослика савремену цивилизацију и сву противуречност тзв. ослобођења човека. И док је „Срце таме“ метафора зла с којом се особа суочава изнутра, „Господар мува“ приказује ужасе који настају из жеље за владањем над другима и уништењем оних који се разликују од „нас“.
Богдан Трифуновић
10. јун 2008.
Филип Давид, Сан о љубави и смрти, Лагуна, 2007.
 „ ...Да, живот, велики, највећи дар у свеукупној природи у односу на сву ону затамњену неизвесност створова који, вероватно, безнадежно ишчекују свој ред, дан, час, минут који никада неће доћи! Али чему живот, чему тај дар над свим даровима, ако људски створ показује незахвалност и не поштује свог Творца?“
То питање чини окосницу овог необичног дела састављеног из два романа. Наиме, „Кратак роман о љубави“ и „Кратак роман о умирању“ чине „Сан о љубави и смрти“, први роман којим се Филип Давид после дванаест година поново појавио пред читалачком публиком. Овај писац је већ добро познат јавности као аутор романа „Ходочасници неба и земље“ (1995) и других прозних дела, али и као дугодишњи уредник Драмског програма Телевизије Београд. Добитник је Андрићеве награде, награде „Милан Ракић“, Просветине награде за књигу године и многих других признања.
У овом роману радња заиста подсећа на сан: галерија веома чудних људских ликова појављује се пред читаоцем и у најнеобичнијим околностима преплићу се невероватни догађаји: у првом роману, као у бајци, рабин Давид Каминер проналази једногодишњег дечака коме даје симболично име Јаков и који, обдарен невероватним моћима, предвиђа догађаје у сну. На јави, која подсећа на тек одсањане догађаје, он креће за љубављу, једном од најмоћнијих људских емоција, која стоји насупрот и само наизглед веома далеко од немани мржње.
У другом „кратком“ роману писац нам кроз трагику становника једног банатског дома за децу без родитеља (несталих у вихору Другог светског рата) показује како је изгледао свет у моменту када је безумље надвладало људску природу, одузело јој димензију људскости, неопходну за опстанак света, и запретило да га уништи. Кроз судбину Ерика Вајса, од рођења необичног дечака, аутор води читаоца кроз стравичне слике Великог рата, немирне године мира које су потом уследиле и човечанство неминовно довеле на брод лудила, који деведесетих година прошлог века највеће несреће „искрцава“ на нашим обалама.
Роман је тешко, али неопходно упозорење на стално присутну могућност да људски род грабећи преким и несигурним путем напред, у магли похлепе, себичности и без жеље да учини добро другоме, закорачи уназад са ивице провалије, где је само себе довело.
Дубравка Илић
3. јун 2008.
Василиј Аксјонов, Москва ква-ква, Геопоетика, 2007.
 Овим романом руски писац Василиј Аксјонов представља живот иза Гвоздене завесе средином прошлог века из једне необичне перспективе. То је свет виђен очима младе интелектуалне елите на велики али затворени простор што чини место дешавања надреалним и без отворене фантастике са којом је писац обилато зачињава. То је личан и дубиозан портрет неминовног сукоба људске индивидуалности и наметнуте изолованости. Овај роман се бави универзалним психолошким феноменима. Чак и сам Велики вођа, Стаљин је на крају живота, без обзира на сву фатаморгану култа личности, обичан старац, уплашен од скорог краја.
Почетком педесетих година у Москви готово истовремено ниче седам високих зграда по угледу на Емпајер стејт билдинг. У њима живе људи који иронизирају систем заснован на идеји једнакости и правде, али чији синови долазе у контакт са првим изазовима Запада, као што је на пример џез музика. У роману се преплићу две приче – једна о животу породице Новотканих уз љубавни троугао и целу плејаду младих шминкера, љубитеља џеза и свега модерног што долази са Запада. Друга, политичка, заснована је на сукобу СССР–СФРЈ из 1948. године.
Писац Аксјонов је, као истакнутишездесеташ у либерарној хрушчовљевској ери краткотрајног цветања авангардне уметности, проживео голготу прогона због својих бунтовних ставова, и био принуђен да емигрира из СССР-а. Као писац се прославио романом Колеге (1960), по којем је снимљен и филм. Тај роман, као и Карта за звезде, Наранџе из Марока и Време је, мој друже, времеје, учиниле су Аксјонова једним од лидера такозване младе прозе, са почетка шездесетих година.
Мирко Дрманац
27. мај 2008.
Кикиндски дијалози 2001-2004, Скупштина општине Кикинда и Народна библиотека „Јован Поповић“, 2002-2005.
 Почев од 2001. године у Кикинди се у оквиру манифестације „Кикиндски дијалози“ организује и округли сто на најактуелније друштвено-политичке теме. Тема округлог стола 2001. је била „Биланс промена – Србија годину дана после“. Године 2002. тема је била „Интелектуалци у транзицији“, 2003. „Глобализација, европеизација и национални идентитет“, а 2004. „Држава и транзиција“. У расправама о овим темама учествовало је преко 100 истраживача и теоретичара из Србије, Црне Горе и Хрватске. Захваљујући организатору, Скупштини општине Кикинда, реферати са ових округлих столова објављени су у посебним зборницима, које је предано и зналачки уредио проф. др Јовица Тркуља, покретач овог међународног научног пројекта. Поред округлог стола у оквиру „Кикиндских дијалога“ у протекле четири године је организовано преко тридесет трибина, предавања и разговора о књигама.
На трагу античких философа „Кикиндски дијалози“ полазе од тога да се истина открива у разговору, да се лепа личност и мудра мисао рађају само у дијалогу. Отуда они теже да (ре)афирмишу старогрчко поимање дијалога као правог облика политичког мишљења и најпримеренијег начина политичког општења.
Сврха „Кикиндских дијалога“ је да постану стално место окупљања ради размене мишљења међу људима различитих уверења, идејних, научних и друштвених ставова, како би се на тај начин унапредио идеал трпељивости и аргументоване расправе. Уместо ратовања идејама „Кикиндски дијалози“ нуде аргументовано, непристрасно и објективно разумевање о свакој од њих, уместо застрањивања и крајности сусретање различитости, а уместо мржње и ниподаштавања – смирену реч и уважавање сваког савесно саопштеног мишљења. „Нови дијалог“ у Кикинди настао је као резултат свести о границама властитог становишта и потребе да се помоћу других оријентација и стратегија премосте властите границе и досегне до продуктивне синтезе.
У овим разговорима, који су имали за циљ да се граде мостови и повезују супротне обале, учествовала су нека од најпознатијих имена српске интелектуалне сцене: Слободан Антонић, Зоран Драгишић, Загорка Голубовић, Божидар Јакшић, Милош Кнежевић, Михаило Марковић, Мирослав Прокопијевић, Јован Ранковић, Слободан Рељић, Ђорђе Вукадиновић, Иван Ивановић, Јован Ћирилов, Димитрије Калезић... Уз ова реномирана имена, широк распон и квалитет делатности (округли сто, трибине, портрети, зборници), учинили су да „Кикиндски дијалози“ постану значајна тачка на културној мапи Србије.
Бошко Обрадовић
20. мај 2008.
Владимир Копицл, Совин избор, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, 2008.
 Владимир Копицл рођен је 8. августа 1949. године у Ђенерал Јанковићу. Основну и средњу школу завршио је у Новом Саду, где је и дипломирао на Катедри за југословенску и општу књижевност Филозофског факултета. Као аутентичан представник алтернативне културе, од 1970. године бави се књижевношћу, превођењем, приређивањем књига и зборника, издавањем и уређивањем часописа, новинарством, концептуалном уметношћу, перформансом, антинаративним експерименталним филмом, позоришном и филмском критиком и теоријом културе. Радио је као уредник Центра за уметност Трибине младих у Новом Саду (1971-1973), професор у Центру за образовање кадрова преводилачке и културолошке струке „Карловачка гимназија“ (1978-1979), а од 1981. године запослен је у редакцији Дневника као књижевни, филмски, позоришни критичар и уредник. Живи у Новом Саду.
Објавио је збирке песама: Аер (Матица српска, 1978), Парафразе пута (Матица српска, 1980), Гладни лавови: (вибро-поеме) (Књижевна заједница Новог Сада, 1985), Вапаји & конструкције (Матица српска, 1986), Питање позе (Матица српска, 1992), Приказе: нове и изабране кратке песме (Матица српска, 1995), Песме смрти и разоноде: изабране и нове песме (Орфеус, 2002), Клисурине (Народна књига-Алфа, 2002), Смернице: химне & припеви (Матична библиотека „Светозар Марковић“ Зајечар, 2006), Промашаји (Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево, 2008) и Совин избор (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ Чачак, 2008), као 34. наслов у библиотеци „Књига госта“, у којој се објављују избори песама добитника Дисове награде. Поговор под насловом „Од фолка до рока – цитатно песништво Владимира Копицла“ написао је Саша Радојчић.
Аутор је књига есеја Механички патак, дигитална патка (Народна књига-Алфа, 2003) и Призори из невидљивог (Народна књига-Алфа, 2006), коаутор више антологија, зборника и монографија. Са Аном Раковић приредио је и превео зборник Тело уметника као субјект и објект уметности (Трибина младих, 1972), са Владиславом Бајцем антологију Трип: водич кроз савремену америчку поезију (Народна књига, 1983), са Дубравком Ђурић Нови песнички поредак: антологија новије америчке поезије (Октоих, 2001), а самостално Миленијумски цитати (Орфеус, 2005), Врата панике: тело, друштво и уметност у мрежи технолошке дереализације (Орфеус, 2005), Техноскептицизам: мала читанка критике техно делиријума (Орфеус, 2007).
Добитник је Бранкове награде за прву књигу песама Аер (1979), Стеријине награде за позоришну критику (1989), Награде Друштва књижевника Војводине и Награде „Стеван Пешић“ за збирку песама Клисурине (2003) и Награде „Исток-Запад“ за збирку Смернице (2006).
Књижевна критика убраја Копицла у врхове савременог српског песништва, те је жири за доделу Дисове награде донео одлуку да се Дисова награда за 2008. годину додели управо Владимиру Копицлу.
13. мај 2008.
Дорис Лесинг, Бен, у свету, Агора, 2007.
 Дорис Лесинг спада у најзначајније британске писце друге половине 20. века, добитница је Нобелове награде за књижевност за 2007. годину, и, како се каже у саопштењу Нобеловог комитета, она је писац епског наративног дара о женском искуству, који са скептицизмом, страшћу и визионарском снагом посматра цивилизацију. Уметничко стваралаштво за Дорис Лесинг је било и остало стратегија преиспитивања стереотипа и табуа, политичког ангажмана и менталног здравља. У књижевности је дебитовала романом Трава пева, који је објављен 1950. године, затим следе романи: Златна бележница, Упуство за силазак у пакао, Дневник доброг комшије, Пето дете, Бен у свету (наставак романа Пето дете), А нарочито, мачке...
У роман Пето дете Дорис Лесинг приповеда о брачном пару, који згрожен хедонизмом енглеског друштва шездесетих одлучује да се повуче на село и одгаја децу у идили домаћег живота. Идила траје све док се не роди пето дете, које је сасвим другачије од остале деце. Иза ове приче о искушењима родитељства и одрастању необичног дечака, заправо се налази беспоштедна критика ушушканог самозадовољног британског друштва. Приповест о Бену из Петог детета наставља се у роману Бен у свету, у којем се описује његово школовање, његови покушаји да буде прихваћен, да пронађе пријатеље, посао, романтичну љубав. Упркос напорима, искрености, простодушности и доброти Бен због свог наказног изгледа и животињског понашања остаје усамљен и очајан. Родитељи га се одричу још док је био дечак, а у свету одраслих наилази на људе који из себичних разлога желе да њиме манипулишу. Међутим, Бен не прихвата чињеницу да у овом и оваквом свету за њега нема ничега и нада се да ће се, упркос свему, вратити породици.
Дорис Лесинг је окарактерисана као најкласичнији, и без сумње, најуспешнији британски реалистички писац од Другог светског рата наовамо, који се првенствено бави људском природом у социјалном окружењу, она управо кроз привид реалистичке приче нуди далеко више, допире до метафизичких истина о идентитету. И у овом роману ауторка се бави једним од најбитнијих друштвених проблема прошлог и овога века, проблемом улоге породице и конфликата појединца у савременом друштву.
Б. Мијаиловић
29. април 2008.
Орхан Памук, Снег, Геопоетика, 2007.
 Роман „Снег“ је дело нобеловца Орхана Памука, добитника више међународних признања. „Снег“ је у Турској објављен 2002. године, а у Србији је преведен и објављен 2007.
Вечито врућа и потресна тема у новијој турској историји – од Мустафе Кемала Ататурка до данашњих дана – нашла је централно место у овом роману. Реч је о вишедеценијској борби исламиста-фундаменталиста и заговорника савремене секуларне државе, окренуте европским тенденцијама. Секуларна власт Ататурковим доласком на чело државе 1924. године укида сва исламска обележја у јавности и жестоко кажњава и обрачунава се деценијама са исламистима који желе да Турска личи на Иран, према свим аспектима једне верске државе. Главни јунак, песник Ка, после 12 година долази из Франкфурта у родни градић Карс у време једног од многобројних војних удара. Последњи удар се дешава средином деведесетих и изводи га група професионалних, обучених терориста под плаштом уметничке трупе, за време позоришне представе. Незадовољни прогоном исламиста, малтретирањем ученика Верске гимназије од стране световне власти, децидном забраном ношења марама на Универзитету, верски фанатици изазивају трагедије, врше самоубиства и покушавају да терористичким актима свргну секуларну власт, као много пута до тада.
У средишту приче је љубавна драма средовечног песника који долази у Карс у време трагичних збивања, само да би се вратио старој љубави и одвео је са собом у Европу, у Франкфурт. Политички дисидент, који је побегао у Немачку због својих световних уверења, да би мирно живео и објављивао поезију, ни не слути да је његова изабраница Свила, љубавница једног од највећих фундаменталиста и џихад-ратника Лазурног. Издавши Лазурног секуларној власти, Ка губи сваку шансу да са собом одведе Свилу и сам четири године касније страда у Немачкој, под неразјашњеним околностима.
Освета, љубав, уметност, несреће и трагична подела турског народа преплићу се у овом роману, снажно показујући колико политика утиче на животе обичних људи, наклоњених уметности, књижевности, поезији, који би да побегну далеко од екстремистичких тежњи и убилачких порива. У таквом окружењу као и увек страдају недужни и сам бег некада није довољан, јер рука освете стиже сваког, где год био и кад год се за то укаже прилика.
Памук са помешаном сетом и огорчењем говори о немоћи уметника да надвлада разумом трагичне догађаје као и људску суровост и заслепљеност погрешним идејама. Пошто је острашћеност непобедива болест, уметнику остаје једино перо да кроз своја дела унесе макар мало светлости и здравих мисли, као последњи покушај за спас. Снег који пада у Карсу четири дана непрекидно, у време трајања удара, истовремено подсећа песника на лепоту и безбрижност детињства, симболизујући оно мало чистоте и здраве памети што би могло да спасе земљу од већих несрећа и тоталног суноврата.
Душица Косић
22. април 2008.
Поглед преко океана: преписка Ивана В. Лалића и Чарлса Симића, приређивање, превод и предговор Светлана Шеатовић-Димитријевић, Београд, Чигоја штампа, Учитељски факултет, Институт за књижевност и уметност, 2007.
 Захваљујући преводилачком умећу и приређивачком труду Светлане Шеатовић-Димитријевић, преданог проучаваоца српске поезије XX века и већ потврђеног тумача песничког опуса Ивана В. Лалића, прошле године je објављена књига Поглед преко океана. Она представља сабрану преписку овог великог српског песника, есејисте, преводиоца и антологичара са Чарлсом Симићем, једним од најзначајнијих савремених америчких књижевника. Дугогодишњим дописивањем и ретким сусретима који су уследили, међу овим врсним књижевним ствараоцима којe су испрва зближили поезија и узајамно превођење, развила се најпре врло жива сарадња, а потом и одано пријатељство.
Датирана писма, дописне карте и разгледнице исписане на српском и енглеском језику, одашиљане од 1969. до 1996. са једне и одговори приспели са друге стране океана, подробно су на страницама ове књиге поткрепљени чињеницама из биографија оба песника, исцрпним библиографским напоменама о њиховом стваралаштву, преводима њихове поезије и њеној рецепцији, као и назнакама лирерарног и ванлитерарног контекста. Сва та зналачка објашњења чак и читаоцу који не припада уском кругу познавалаца савремене светске поезије олакшавају поимање ових епистола изузетне књижевно-историјске вредности, али и високог уметничког досега. Документарности приређене коресподенције знатно доприносе и бројне фотографије и факсимили којима је пропраћен приређени текст.
Писани дијалог између Лалића и Симића представља незаобилазну грађу за истраживање и тумачење поетичких ставова, животних и уметничких преокупација, исходишта текстова, преводилачких и стваралачких поступака oбојице аутора, али и важан извор за истраживање рецепције српске поезије у Америци крајем прошлог века. Чак и ако је сасвим лишен истраживачких претензија, читалац ове изузетно срдачне и духовите преписке постаје накнадни сведок преображаја једног сарадничког односа у трајну људску блискост, очиту у присним сведочењима о размицању духовних видика, имигрантским искуствима, трагичним суочавањима са неопозивошћу историје, личним трагедијама, креативним замасима и кризама, преводилачким учинцима и недоумицама.
У времену у коме се писана комуникација своди на лапидаран језик мејлова, ово аутентично штиво још једном потврђује да надахнута писма преваљују још знатније раздаљине него што су растојања од назначене адресе пошиљаоца до адресе примаоца. А сам чин приређивања и свако будуће ишчитавање значења ових писама изнова нас враћају поезији њихових аутора. Нарочито оном Лалићевом стиху: свет траје, јер значи.
Оливера Недељковић
15. април 2008.
Радомир Смиљанић, Михајло Пупин: Србин за цео свет, Евро, 2005.
 Постоје многи знаменити људи, о којима ми, обични људи, мислимо само у изузетним приликама, иако се њиховим изумима и достигнућима служимо готово свакодневно.
Један од таквих, о коме се не тако пуно писало, је Михајло Пупин, звани Идворски, по месту свог рођења. Аутор Радомир Смиљанић посветио је роман под називом Михајло Пупин: Србин за цео свет управо њему, човеку који је за собом оставио 24 патента, човеку чије име заузима значајно место у области електротехнике, телефоније, телеграфије и радио-технике. Пупин је свуда око нас. Пупинови калемови омогућили су повећање домета простирања телефонских струја, чиме је започела ера месног и међународног телефонског саобраћаја. Одабир радио станице или ТВ-канала, такође, је изум који дугујемо Михајлу Пупину.
Рођен је у Идвору из кога одлази на даље школовање и трајно се настањује у Америци. Роман документује целокупан живот Михајла Пупина, његова размишљања, омиљене писце, сусрете, политичку позадину и његове епохалне проналаске. Када се након свих својих успеха, ванвременских, оних који су приближили све крајеве света и којима се и данас служи цело човечанство, када се вратио у родни Идвор, његово место живело је према правилима свог времена.
Ово је документарни роман о Михајлу Пупину, кога аутор с правом назива ванвременски и доказ је, мада може да звучи као фраза, да таленат и стваралаштво не познају границе међу државама и људима. А људи су у сваком делу света исти: или су добри или лоши, или су ствараоци новог или су рушитељи постојећег. Свака друга подела на расе, преусмеравање мржње према било ком од народа или њихових земаља, потпуни су апсурд.
Ма где живели, једно је сигурно, да место свог рођења, земљу свог порекла и своје родитеље не можемо никада и ничим заменити.
Наташа Поповић
8. април 2008.
Миодраг Јанковић, Вељко Лалић, Кнез Павле – истина о 27. марту, Una Press, 2007.
 Заслугом кнегиње Јелисавете Карађорђевић, 9. новембра 2006. године у Србију је доспела комплетна лична збирка докумената кнеза Павла Карађорђевића, која су везана за најсудбоноснији период српске историје XX века. Тај материјал од 12000 потпуно непознатих докумената који се чувају на њујоршком Колумбија универзитету до скора је био потпуно недоступан нашим историчарима и домаћој јавности. Аутори ове књиге, Миодраг Јанковић и Вељко Лалић, били су у могућности да на основу ове грађе коначно ставе тачку на све контроверзе и дилеме везане за пуч 27. марта који је дугорочно одредио судбину свих југословенских народа, поготово Срба.
Кнез Павле, намесник малолетног Петра II Карађорђевића, био је водећа личност југословенске политике после атентата на краља Александра у Марсеју 1934. године. Као човек био је велики англофил, филозоф и уметник. Мада је био присан лични пријатељ британских краљева Џорџа V и Џорџа VI то није сметало британском министру одбране да га у тренутку кад је потписивао оставку испред уперене пушчане цеви назове „... бедном и издајничком креатуром”. Немци су га посматрали као британског човека, комунисти као експонента буржоазије, Срби као човека који је Хрватима дао бановину, а Хрвати као оличење великосрпске хегемоније. Из ове књиге може се сазнати у каквим је био тешким политичким односима у земљи и ван ње, и колико се залагао за избегавање погубног рата са силама Осовине. Покушавао је да тактизирањем изглади неслагања у земљи и обезбеди мир на границама у моменту када је то било немогуће. Његови документи представљају аутентично и веродостојно сазнање о учешћу страних обавештајних служби у организацији пуча, првенствено британске, а неке људе као генерала Боривоја Мирковића дефинитивно демаскирају као агенте на платном списку Форин офиса. Помиње се учешће у пучу Слободана Јовановића, Драгише Васића, Српског културног клуба. Посебно интересантан део се односи на малолетног Петра II који је хтео да са делом војске и уз подршку Грчке и Турске отвори нови Солунски фронт.
Аутори су на прави начин пласирали овај ексклузивни и по први пут доступан материјал који открива праву и горку истину. Прљаве дипломатске игре у којима су учествовали сви без изузетка учиниле су да је кнез Павле потиснут на маргину националне историје, прогнан и заборављен, а његово сведочење је бачено под тепих историје. Тако је историја била обогаћена лажима које су одговарале свима и постале званичан део школских уџбеника.
Мирко Дрманац
1. април 2008.
Александар Југовић, Српски у сто лекција, Филип Вишњић, 2008.
 За ову недељу предлажемо најновији роман нашег завичајног писца Александра Југовића „Српски у сто лекција“. Читалачкој публици се од 1995. године аутор представио са три збирке поезије, драмом „Министар“, као и прозним делима „DISхармонија“ и „Три рога месеца“.
Својим делом Југовић слика период од педесет година друге половине двадесетог века, у Чачку и његовој околини, почев од одласка у рат (који историја памти као Други светски) надничара Драгана и рођења његовог сина Слободана. Мајка Јелица га, тек рођеног, најпре осуди на смрт и однесе у шуму, али захваљујући њеној отрежњеној савести и судбини да другачије свој живот заврши, Слободан је ту своју прву ноћ преживео. У исто време, у чачанским селима чије њиве Чемерница залива, туговало се, радовало и волело, па се и дечји плач зачуо и у кућама Југовића, Дамњановића, Недића. Рађали се Драган, Милета, Милица, Невена, а судбина, већ на почетку уплитала њихове животе у неразмрсиве чворове.
Нажалост, у Србији ни поратне несреће нису биле ништа мање, па су чиниле животе сваком од њих још тежим, а њихове душе пуниле горчином. И њихови сусрети, много година касније, били су без радости и са наговештајима неких још лошијих догађаја који су неминовно долазили и којима као да нема краја на овим просторима.
Иако необичан назив дела у први мах подсећа на речник или лексикон, када га прочита читалац ће бити потпуно сигуран да се, на жалост или на срећу, ни у хиљаду пута по сто лекција, српски и Србија не могу схватити нити научити. Јер, како писац при крају свог дела каже: „...Отац ми је говорио да морамо чувати ово што имамо. Иако сам са годинама схватио да би нам било лакше да ништа немамо, и да немамо шта да чувамо, мени је част да чувам оно што ми је отац оставио. Тако ће ваљда и мој, и сваки син, док је синова.
...Није много, није нимало лако, али има шта да се чува“.
Дубравка Илић
25. март 2008.
Ани Лакроа Риз, Ватикан, Европа и Рајх: од Првог светског рата до хладног рата,
Службени гласник, 2006.
 Књига „Ватикан, Европа и Рајх: од Првог светског рата до хладног рата“ (превод са француског Слободан Дамњановић), ауторке Ани Лакроа Риз, осветљава једно од најконтроверзнијих питања историје XX века, однос између Ватикана и нацистичког Трећег рајха. Штавише, ово изванредно дело проширује ту тему, уводећи у анализу и активности Свете столице у корист Централних сила (Немачке и Аустро-Угарске) током Првог светског рата. Ауторка на тај начин покушава да прикаже одређени континуитет политике Ватикана, који је почео са агитацијом против православних чланица Антанте (Русије и Србије), да би се преко политике ревизионизма и анимозитета према силама Антанте, подршка Ватикана послератној немачкој држави претворила у тихи пакт између папе Пија XII и Адолфа Хитлера. На тај начин је делатност Пија XII постављена у знатно ширу историјску перспективу континуитета опште стратегије Ватикана од почетка XX века до краја 50-их година, а историја Свете столице представљена је као историја једне политичке институције. Још увек наука није донела коначан суд о улози Ватикана као политичког фактора током и након Другог светског рата, у великој мери због затворености архива и извора, али и жеље одређених кругова да се све препусти забораву и прошлости.
Овакав контроверзан приступ Ани Лакрое Риз, професора савремене историје на универзитетима Тулуз-Лемирај и Париз VII и аутора више монографија из историје XX века, условио је и писање књиге од преко 600 страна. Међутим, прави показатељ историографске величине и списатељске вештине лежи у лакоћи читања и разумевања књиге, која се никако не може сврстати међу наслове предодређене само за историчаре од заната. Као посебну вредност потребно је нагласити да, за разлику од већине наслова западноевропских историографа, ово дело значајну пажњу посвећује историји Балкана, Србије и Југославије у првој половини XX века, у контексту положаја малих држава на глобалној политичкој сцени, којом доминира неколико центара моћи.
Богдан Трифуновић
18. март 2008.
Љубавници, диносаури и утваре. Антологија хиспанске мини-приче, ФИЛУМУС, Крагујевац, 2007.
 Интересантан пројекат настао на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. Реч је о својеврсној презентацији јединственог књижевног жанра (мини-прича), готово непознатог ван граница шпанског говорног подручја, као и његових најзначајнијих представника.
Мини-прича је нова прозна врста чије границе још увек нису јасно утврђене. Једина карактеристика око које су сви теоретичари сагласни јесте њена дужина, од једне штампане странице, која омогућава читаоцу да само једним погледом проникне у причу у целини. Међутим, она не ограничава мини-причу, у њој може да буде обрађен само један догађај, исто тако и сажет читав живот. Мини-причу одликује употреба речи чије значење увек одговара контексту. Избегавањем сувишних речи и сувишних књижевних поступака испуњава се основни услов да она буде успешна и постиже се језгровитост и напетост радње у којој заплет има најважнију улогу.
Поигравањем са речима и изразима, почев од двосмисленог значења, па до чистог апсурда, неочекиваним или тајанственим завршетаком мини-прича оставља снажан утисак на читаоца који бива изненађен, па чак и збуњен. Форма мини–приче одговара постмодернистичком сензибилитету. Одликују је фрагментарност, скептицизам, неповерење према стварности, иронија, парадокс, хумор, понекад близак црном.
У овом двојезичном издању могу се наћи приче у изворној форми, на шпанском језику, њихови преводи на српски језик, као и биографије аутора. Прирећивач (Фабијан Вике) се потрудио да нас уведе у живописни свет мини-фикције одабраним књижевно-теоријским текстовима неопходним за његово дубље разумевање.
Треба напоменути да ова антологија, што истиче и сам приређивач, није свеобухватна и да се у одабиру прича руководило принципом личних афинитета приређивача и преводилаца. Између око 120 мини-прича које се налазе у овој антологији посебно се истичу дела Адолфа Биој Касереса, Ана Марије Шуе, Енрике Андерсона Имберта и Гиљерма Самперија.
Душан Баралић
11. март 2008.
Махагони хол, Саво Стијеповић, Конрас, 2008.
 Махагони хол је неконвенционална и интригантна књига Сава Стијеповића, објављена код издавачке куће Конрас из Београда. Стијеповић (1970), који живи и ради у Чачку, досад је објавио две збирке поезије: Антологија универзализма (1994) и Декаденца (1996).
Махагони хол је исприповедан у првом лицу и подељен је у четири књиге. По жанру је најближи авантуристичком роману. Епизоде Махагони хола се крећу од реалистичких пустоловина до окултних, ониричких секвенци.
Ово је књига дубоко укорењена у савременој култури. Аутор сабира искуства и интересовања младог човека друге половине 20. века. Готово на свакој страници је омаж неком блуз или џез музичару, или цитат из неког књижевног дела.
Синтагма у наслову Стијеповићеве књиге разоткрива нам своје значење у трећем делу романа. Махагони хол је у измаштаној историји племена Атлока, који живе испод земље, граница, односно прелазно поље ка површини света. На том месту је записана њихова историја, али и земаљска историја која је некривотворена и тачна. Тако, махагони хол добија једно универзално значење, увек потпуно актуелно.
Главни лик Махагони хола Мартин Коман је отелотворење скептицизма у погледу идеолошких, националних и реалистичких питања. Он припада свуда, целом свету, а не припада нигде. Он није ни добар ни лош, он је највише онај отуђени потомак познатог нам сувишног човека. Стијеповићева прича је изузетно маштовита, сочна и луцкаста, а опчињеност пикантним детаљима и шашавим настраностима јунака Махагони хола одушевиће читаоце.
Марија Радуловић
4. март 2008.
Бранислав Крстић, Косово пред судом историје, Издање аутора, 2000.
 Косово је изнова постало главна егзистенцијално-историјска тема српског народа. Са великим историјским догађајима расте и интересовање за литературу која нам помаже да их боље схватимо. Литература о Косову и Метохији је огромна и бави се најразличитијих историјским, (гео)политичким, економским, војним, религиозним и културолошким деловима ове сложене слагалице. За ову прилику подсећамо на књигу која доноси и неке нове теме за размишљање у целу ову проблематику.
Бранислав Крстић (1922), архитекта и универзитетски професор, након богате професионалне каријере окренуо се научно-истраживачком раду и после вишегодишњих истраживања понудио синтезу косовског проблема у књизи „Косово пред судом историје“, која се у издању аутора појавила 2000. године.
У поглављима: „Од подручја до Републике“, „Историјске територије и сеобе“, „Ка албанској етничкој територији“, „Сукоб око права или око територија“, „Могућности помирења нације и етничке заједнице“ и „Интернационализација сукоба“, књига се бави анализом српско-албанских односа и могућностима компромиса између историјског и етничког права. Подељена је на два дела: време када је Србија имала надлежност над Косовом и Метохијом и период од тренутка када одговорност за судбину Косова и Метохије преузима међународни фактор. У књизи проналазимо бројне чињенице о догађајима, ставовима и деловању сва три чиниоца у решавању сукоба – Србије, албанске заједнице и великих сила.
Новост и занимљивост ауторове студије даје посебно предлог за размишљање о могућностима стварања два ентитета на Косову, чиме би дошло до поменутог компромиса историјског и етничког права. Да ли је историјски ход догађаја могуће вратити на ову тему и поново сести за преговарачки сто?
Нема сумње да Косово није више само „Српско питање“. Оно је данас постало прворазредно међународно питање и испит одрживости комплетног садашњег светског поретка. Јер, како каже аутор, „Косово је постало метафора суштинских противречја постхладноратовског света“.
Б. Обрадовић
26. фебруар 2008.
Хуан Хозе Миљас, Блесав, мртав, копиле и невидљив, Самиздат Б92, 2006.
 Хуан Хозе Миљас, један од најпознатијих шпанских писаца, рођен је у Валенсији 1946. године. Данас живи у Мадриду, где предаје на Високој школи за књижевност. Стални је дописник у шпанским дневним листовима. Добитник је више престижних награда, а његови најпознатији романи су: Две жене у Прагу, Кербер са сенкама, Визија обешеног и Празан врт.
Хесус, шеф кадровске службе у великом државном предузећу које се бави производима од папира, изненада добија отказ. Његов живот се након отпуштања распада, а на делиће се распада и његова личност. Док размишља о својој ситуацији, Хесус се поиграва са вештачким брковима које је још раније набавио и чувао у сефу. Сада, у контакту са њима, почиње да о тим брковима размишља као о ортопедском помагалу које га претвара у неку другу личност, универзалну и удаљену од свих могућих овоземаљских проблема. Присећајући се различитих делова свог детињства и својих дечијих маштарија, у потрази за самим собом и новим местом које би себи могао да створи у не баш пријатељском свету, све више се удаљава од сопствене жене и сина, као и од реалности. Догађаји постају све драстичнији, а поступци главног лика све суманутији. Ипак роман Блесав, мртав, копиле и невидљив не оставља мрачан утисак, због необичне перспективе из које се све посматра.
Духовит, ироничан, доследан себи и свом погледу на свет, увек прилазећи животу из неког неочекиваног угла, понекад апсурдног и луцидног, Хуан Хосе Миљас је написао књигу која се чита уз смех, понекад уз сету, али увек са разумевањем за јунаке прича, па чак и онда када нам је њихово понашање потпуно страно.
Б. Мијаиловић
19. фебруар 2008.
Момо Капор, Англос, Зограф, 2007.
 У свом најновијем оств
| 
